Каже Клинтон да Вучића не би каменовали да је дошао касније! Није се сетио да дода, као још бољу варијанту, да га не би напали камењем ни да није дошао уопште. Далеко је Београд, каменица не може да добаци!
Наравно да тај бисер бритке памети бившег америчког председника и покретача ратова на нашим просторима, човека који ратовање сматра својим највећим председничким успехом, не би заслужио да се о њему пише да нема још једне реченице којом Клинтон крунише своју изјаву за хрватску телевизију — драго му је „да су успели да очувају мир, демократију и сећање на сребреничку трагедију“.
Тако дакле изгледају мир и демократија на амерички начин! Позовеш госта у кућу, па му поставиш заседу и са стране гледаш да ли ће успети да изнесе живу главу. Ако успе — дивота. Сачували смо демократију — па и мир! После битке, увек је мир, то је просто аксиом. А док се ратује — то је света борба за демократију?!
Клинтону треба веровати, два века су његови сународници ратовали за демократију, готово до последњег Индијанца. И сад кад су све средили на својој територији, кренули су да шире тај идеални поредак по свету. Где год прођу, наставе да царују неподношљива срећа и радост. Толико неподношљиви да милиони људи беже куд их ноге носе, ризикујући животе своје, својих породица и деце, само да су што даље од америчких успеха.
Подржани од такве Америке, и Енглези су одлучили да мало усреће и несрећне балканске народе, па су двадесет година након заиста страшне сребреничке трагедије решили да нас мало помире. Вешто, онако како само они могу — џарањем по живим ранама!
Месец дана се ломе копља, дефинише трагедија да што више заболи, да не дозволи несрећним мајкама, женама, сестрама, да се макар по површинама живих рана које никад неће и не могу зарасти створи танка скрама, која ће бар спречити да ране непрестано крваре.
Месец дана се уништава свака могућност да припадници два народа, који један од другог немају куд да побегну, који ће заувек живети један уз други, могу макар да погледају један другог у очи, и бар престану да смишљају нове ратове и нове освете.
И свих месец дана ти наши помиритељи гурају премијера Србије у ватру да још једном каже оно што је његов претходник већ рекао, да се извини у име Србије, у име српског народа који никад није одобрио ни Сребреницу ни многа друга стратишта, па ни српска, о којима се, гле чуда, уопште не говори.
И премијер Србије, знајући где иде, одлучује да ипак оде, да постане мета тих несрећника који нису ни муслимани ни Бошњаци, него дивљаци и терористи, да покаже добру вољу, да по ко зна који пут погну главу пред заједничком несрећом.
Кад се десило оно што се морало десити, ти помиритељи, уместо осуде једног дивљаштва које, господине Клинтоне, није доказ очувања демократије, него повампирене несреће, опет траже грешку на српској страни.
Не, Вучић није требало да дође касније! Није требало да дође уопште. Јер прво правило и гостопримства, па ако хоћете и демократије, јесте да кад зовете госте, псе у дворишту вежете.
И нека нас не мире више, снаћи ћемо се некако сами!
