Напад на премијера Србије Александра Вучића и државну делегацију Србије 11. јула у Поточарима, на комеморацији поводом обележавања 20-годишњице злочина у Сребреници, а пре тога предлог резолуције Велике Британије у Савету безбедности УН, који није усвојен захваљујући вету Русије, оголили су праву природу односа у региону.
Покушаји спиновања у јавности и појединим медијима огледају се у минимизирању или преувеличавању напада (од „изоловани инцидент“ који су извеле „будале којих има свуда“ до „покушаја атентата на премијера Србије“). Ту је и пребацивање одговорности (на навијаче, политичаре, или велике силе које завађају народе), ту су идеје (етничке мржње и национализама на свим странама), па све до „накнадно откривених истина“ (да је „за помирење потребно двоје“) и, у најмању руку, чудних гестова („рука помирења остаје испружена“).
Све то има за циљ да замагли суштину проблема који оптерећује односе у региону, па и односе међу великим силама: сукоб интереса.
У овом случају, ради се о сукобу интереса не толико Србије и Босне и Херцеговине као две државе, већ Бошњака и оног дела Срба који живе у БиХ, а које Србија има обавезу да штити и подржава на сваки могући начин. Већ више од 20 година бошњачка политичка елита (СДА, СБиХ Хариса Силајџића, па и „мултиетничка“ СДП) у континуитету, активно и врло агресивно ради на спровођењу платформе на којој је, у више махова, добијала изборе, а то је унитаризација БиХ и намера укидања Републике Српске, или бар свођење тог ентитета на пуку форму. Бошњаци, као најбројнији, а у даљој перспективи и већински народ у БиХ, били би и у РС доминантан фактор одлучивања.
У остварењу свог интереса, они су имали и имају нескривену подршку одређених исламских држава (Турска, Саудијска Арабија), али и већег дела земаља ЕУ, као и Велике Британије и САД чији се интереси, очигледно, у највећој мери поклапају са њиховим. Врхунац пристрасности међународне заједнице достигнут је за време мандата британског лорда Педија Ешдауна, високог представника за БиХ од 2002. до 2006. године. Тада је већи део овлашћења одузиман Републици Српској, а то је посебно било видљиво 2004. године када је, користећи „бонска овлашћења“, Ешдаун сменио 59 легитимно изабраних функционера РС, међу којима и тадашњег председника Мирка Шаровића и председника Скупштине Драгана Калинића.
Да би се тежње ка унитаризацији оправдале, бошњачка страна и њени спољни „подржаваоци“ врло некритички инсистирају на томе да су Бошњаци „жртве геноцида“, да је РС „геноцидна творевина“, а уз то тврдоглаво негирају злочине које су починили припадници њиховог народа. То се до крајности исказало у случају Насера Орића, кога и удружење „Мајке Сребренице“ сматра херојем.
Други део текста можете прочитати овде.
