Прича о економској пропасти Грчке је европска прича, па тако и српска прича.
Политика која је довела до краха и хуманитарне кризе је политика владајуће неолибералне идеологије која се спроводи и у Србији, кажу саговорници Спутњика из „Колектива Герусија“. У њему је група студената и истраживача који се баве лево оријентисаним теоријским, политичким и активистичким радом.
Њихова појава је освежење на учмалој српској политичкој сцени која пати од хроничног недостатка нових идеја и људи. Део су ширег покрета који се назива нова левица. Реч је о ванпарламентарним снагама које развијају економске и друштвене алтернативе доминантној неолибералној политици.
„Политичка сцена се полако мења. Постаје све јасније да је тренутно стање неодрживо. Још увек лебдимо на кредитима, друштво је пасивно, доносе се закони и реформе које нас све више вуку у неолиберални капитализам који је сломио Грчку“, каже за Спутњик Александар Матковић, истраживач на Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду.
До буђења социјалистичке алтернативе у Европи је дошло након избијања економске кризе 2008. године, када је постало јасно да је модел финансијског капитализма, у коме доминирају банке, доживео крах. Али државе су се показале немоћне да промене правила игре. Владе су дале стотине милијарди евра банкама и финансијским институцијама како би покриле дугове који су били производ финансијских спекулација. Банкари су отресли прашину са одела и наставили даље, док се Европа и остатак света нашао у рецесији. Слабије економије, попут Грчке, нису издржале ударац.
Иван Раденковић, филозоф и члан Герусије, каже да Србија доживљава исто што и Грчка.
„Потребан је неки програм реиндустријализације који се неће ослањати на финансијски сектор и приватни капитал, већ на повећање јавних инвестиција на основу редистрибуције и повећање националне штедње. Национална штедња се неће повећати ако се не врати улога националних централних банака, уместо приватног банкарског сектора који је доминантан и који се све теже контролише“, објашњава Раденковић.
Преговори међународних зајмодаваца и грчке владе Алексиса Ципраса, у којој већину има Сириза, партија састављена од нових левичарских снага, показали су да у Европској унији немају слуха за другачији концепт економске политике од оног који је наметнула Немачка. Њен модел штедње подразумева смањење плата и пензија без размишљања о социјалним последицама. Нова левица поставља питање уласка Србије у унију са економског аспекта.
Андреа Јовановић, студент на Филозофском факултету у Београду, која се бави критиком неолиберализма, објашњава да „док десница проблематизује питање уласка у ЕУ са становишта националног идентитета, ми анализирамо шта Србија у економском смислу добија а шта губи уласком у ЕУ, шта то значи за оно мало наших предузећа која још раде, за тржиште рада, образовање.“
„Интересује нас шта се за ове две године радило у Хрватској, на који начин је улазак у ЕУ у лошем смислу утицао на њихову економију и стандард. Бавимо се обећањем бољег живота које је овде прихватио и (премијер Александар) Вучић.“
Кошмар српске транзиције у неолиберално друштво траје последњих 25 година.
„Када изузмете наводне идеолошке означитеље и наводне сукобе, последњих 25 година имамо исту политику. У време Милошевића, наводног социјалисте, шездесет одсто југословенских предузећа је приватизовано до 94. године. Либерална приватизацијска прича је почела са њим. У економским процесима то је све време једна иста политика“, каже млада теоретичарка.
Мере економске политике које се уводе неће поправити тешку економску ситуацију у земљи већ ће је само продубити, упозоравају чланови Герусије. Позивају на размишљање о томе куда нас оне воде и која решења сами можемо да понудимо да не бисмо завршили као Грчка.
