Раде Шербеџија, један од најцењенијих југословенских глумаца ексклузивно за Спутњик говори о распаду бивше државе, јединственом културном простору насталом на територији некадашње СФРЈ, као и превазилажењу ратних рана.
„Петар Бречић, један од најбожанственијих казалишних критичара којег смо имали на овим просторима, имао је обичај да каже да се ствари догађају преким налогом духа времена. То значи да време поставља императив како да се понашају људи који се баве уметношћу и културом и како да одговарају на то време. И наравно, да је у садашњем тренутку глас разума поново некакав императив да људи који се баве уметношћу на неки начин исправљају све оно што острашћени политичари понекад својим делима, својим потезима могу уништити на историјским путевима ове наше цивилизације“, каже Шербеџија за Спутњик.
Да ли је дужност сваког уметника да у тренутним напетостима међу балканским народима својим стварањем позитивно допринесе регионалној сарадњи?
— Наравно да је дошло то време. Заправо, оно никада ни не престаје за праве уметнике, за праве хуманисте. Увек је зближавање била дужност људи који се баве хуманим пословима, уметношћу. На тај начин свет чинимо богатијим, лепшим и угоднијим за живот. А осим тога, посебно у оним временима када су се догодила зла међу неким народима који су блиски, сродни, суседи. Сваки уметник треба да учини све што може да се то на неки начин што пре зацели и да се изграђују нови односи и пријатељства.
Је ли то једноставан посао у време ратова и перманентних сукоба, после свега што се догађало међу некада „братским народима“?
— Наравно да је тешко сада након тог зла и ужаса који се догодио на нашим просторима, одједном декретом направити програм љубави и пријатељства. То је немогуће, али треба омогућити онима који све те неспоразуме могу да превазиђу овог часа да то и учине. Наравно да је онима који су поднели страшне жртве, којима су погинула деца, тешко да пређу преко свега, али опет корак по корак, морамо стварати односе и ситуације у којима ће овај народ поново моћи да живи. Нажалост, не никад у братству и јединству које смо некада имали, али бар у неком нормалном суседском разумевању. Па чак и онима који ће се и даље волети као браћа без обзира што су неки Срби, а други Хрвати или Муслимани, треба омогућити да могу тако јавно да се воле.
