Већ неколико година води се полемика око старог храста на траси изградње ауто-пута који би Србију требало да повеже са Црном Гором. Мештани села Савинац, на чијој се територији налази храст, противили су се сечи, а слично су мислиле и организације за заштиту природе, свако из својих разлога.
Проблем сече храста имао је две димензије: за мештане Савинца он је представљао запис — верски објекат, за заштитнике животне средине представљао је веома стару биљку коју је требало заштити.
Етнолог Весна Марјановић каже да је још од старине у традиционалној култури Срба дрво имало посебно култно место у народној религији и додаје да се веровало да се душе покојника селе у њега.
„Свако насеље имало је више тих култних места, записа или мира, светог дрвета, и у времену када је сеоска заветина, односно када се десила нека болест или када се село избавило из неке невоље, заветовало се око тог дрвета и ту су се одржавале сеоске славе. На дан сеоске славе се са свештеником после цркве одлазило у литију до записа, где се такође обављао црквени обред. Имамо велики број насеља где је тај обичај сачуван“, каже Весна Марјановић.
У народу се верује, додаје Марјановићева, да се од таквог дрвета ништа не сме узимати.
„Етнографија није забележила да је неко посекао такво дрво“, закључује Весна Марјановић, „Према предању, онај ко се оглушио о овај закон, нешто му се десило, или њему или његовој породици“.
Црква је ово предхришћанско веровање прихватила, каже Марјановићева, јер се народ током турске окупације окупљао око записа и ту молио Богу. Тако су записи постали богомоље, или како каже Весна Марјановић, мале цркве.
Жаклина Живковић из Зелених Србије каже да та странка осуђује сечу храста и додаје да начин на који је сеча извршена довољно говори о демократичности и способности актуелне власти у Србији.
„Сматрамо да је постојао низ добрих решења која би задовољила и грађане и државу, али држава је, супротно мишљењима и еколога и стручњака и грађана, решила да га посече“, каже Живковићева.
Она најављује протестну акцију садње 600 храстова, коју ће ова странка спровести на јесен, у време када се храстови саде.
Шеф посланичке групе напредњака Зоран Бабић каже да мисли да је храст посечен тако рано у зору због високих дневних температура и неадекватних услова рада преко дана. Према његовим речима, будућност Србије је у инфраструктурним пројектима, а не у празноверју које, како каже, не признаје ни Српска православна црква.
Став српске православне цркве изнео је директор Управног одбора Патријаршије, отац Стојадин Павловић.
Према њему, храст не може бити ни црква, ни светац, нити се може сматрати светињом. Светост припада људима јер су они освећени Духом светим.
Једно је недвосмислено — храст је жртва. Пре свега, жртва лошег пројектовања, као када по сред стазе за слепе у улици Војводе Степе у Београду поставите бандеру; као када градите железничку станицу пола века; као када градите кућу на три спрата, а она остане немалтерисана.
Суштинско питање јесте која је цена напретка? „Светлија будућност“ гради се на многе начине, од чега су основна два — или се руши све старо и подижу нови темељи, или се на старим темељима гради ново. Француска револуција, Совјетски Савез, па и бивша Југославија пример су прве варијанте. Постсовјетска Русија и западна Европа пример су друге. Одговор на питање: на кога се треба угледати — намеће се сам.
