Готово од 1995. до данас на делу је систематско отимање надлежности ентитетима у БиХ (Федерација БиХ и Република Српска) а поготову Српској, од стране високих представника међународне заједнице.
Најактуелнији спор између ентитета и високог представника је рад и функционисање Суда и Тужилаштва БиХ. Народна скупштина Републике Српске усвојила је пре десетак дана, тачније 15. jула, одлуку о расписивању референдума о овим правосудним институцијама, јер су оне, како је раније објаснио председник Српске Милорад Додик, антиуставне и нису у складу с Дејтонским споразумом, већ их је наметнуо високи представник.
Може ли Босна без намесника
Овакво неслагање ентитета у БиХ, а посебно РС, са одлукама високог представника пречесто је било од 1995. до данас. Високи представници су смењивали политичаре, доносили решења, наметали одлуке, одузимали ентитетска овлашћења… Спутњик је истраживао колико су високи представници променили (Дејтонску) БиХ.
Босна и Херцеговина је од 1995. до данас имала седам високих представника. Били су то: Карл Билт (1995— 1997), Карлос Вестендорп (1997—1999), Волфганг Петрич (1999— 2002), Педи Ешдаун (2002—2006), Кристијан Шварц Шилинг (2006—2007), Мирослав Лајчак (2007—2009) и Валентин Инцко од 2009. до данас.
Канцеларија високог представника Босне и Херцеговине (ОХР) је водећа организација за цивилни аспект имплементације мира у БиХ. Мандат високог представника прецизиран је у Анексу 10, Дејтонског споразума у којем се високи представник проглашава коначним ауторитетом у земљи за тумачење споразума о имплементацији цивилног дела мировног уговора. Веће за имплементацију мира (ПИЦ), које чини група од 55 земаља и међународних организација које воде процес имплементације мира, касније је даље разрадило његов мандат.
Константна централизација
Декан Факултета политичких наука у Бања Луци Ненад Кецмановић каже за Спутњик да се често у Републици Српској истиче број од неких 60 или више од 60 закона, једнократних смењивања и осталих одлука високих представника.
„Сажето речено, ту се радило о систематском отимању надлежности Републике Српске, отимању у односу на оно што је изворни Дејтонски споразум. То су све вандејтонске одлуке које су наметнуте одлукама високих представника према основу ’бонских овлашћења‘ која је чак и Венецијанска комисија оспорила и упркос томе што је функција високог представника у Дејтону ограничена на 10 година. Што значи да је већ 10 година то у односу на Дејтон нелегална институција“, констатује Кецмановић.
Губернатори у 21. веку
Новинар и добар познавалац прилика у БиХ Цвијетин Миливојевић каже да се високи представници међународне заједнице понашају као нека врста губернатора који покушавају да надлежности ентитета и у квалитету и у квантитету смање и да фактички од БиХ направе централизовану државу.
Миливојевић подсећа да су ентитети имали надлежности у спољној политици, финансијама, царинама, народној банци, постојале су две војске…
„Чак смо имали покушај пре неколико година да се укину и полиције које су у овом тренутку такорећи једини знак државности ентитета, каквог–таквог. То је одлучним противљењем садашње власти Милорада Додика спречено. По цену да он буде прокужен и био је од тог тренутка прокужен и прокажен као човек који фактички ’стопира‘ ЕУ интеграције“, прецизира Миливојевић.
Референдум као брана?
Професор Кецмановић подсећа да је када је реч о правосуђу, Република Српска је већ једном пре четири године кренула са референдумом, али се, како каже, дигла у међународним структурама велика бука, а Кетрин Ештон је изненада дошла и предложила покретање „структуралног дијалога“. Међутим, од тада до данас ништа се није променило.
„Мислим да одустајања овога пута од тога неће бити због тога што је и опозиција у РС почела власт у предизборној фази да подбада око тога. Подсећају да је Додик најављивао референдум једном, други пут, па ништа. Наравно, референдум није сам себи циљ. Постоје захтеви Републике Српске, уколико они буду удовољени пре референдума, онда је сувишно одржати референдум“, појашњава Кецмановић.
Позивајући се на „бонска овлашћења“ високи представник Карлос Вестендорп је 1999. сменио Николу Поплашена, председника Републике Српске, 2004. је то исто задесило и Мирка Шаровића. Исте те 2004. је тадашњи високи представник Педи Ешдаун донео одлуку да смени и „протера“ из јавног живота 59 функционера Српске демократске странке и то је назвао „рашчишћавањем трулог дрвећа како би Република Српска и БиХ могле градити нову будућност“.
Република Српска је често подсећала да Анекс 10 Дејтона предвиђа да је за сваки пренос надлежности потребан споразум „страна“, те да ниједан такав споразум није потписан.
Објашњавајући како то да је високи представник могао да смењује све ове председнике и доноси овакве одлуке, а да администрација Милорада Додика одолева, професор Кецмановић каже да су разлог за то промењене околности, пре свега на глобалном плану.
То се раније догађало, додаје Кецмановић, у време униполарног света кад су Американци могли да ураде што год су хтели. Али, истиче он, сад поново долазимо до једног парадокса.
„Занимљиво је да су они и онда кад су могли готово све, ипак направили Дејтонски споразум са два ентитета, са једном децентрализованом структуром, са заједничким органима који имају минимална овлашћења и тако даље. А онда су, пошто су то направили сами, написали и потписали, почели да оспоравају. Дакле, има ту неких питања која остају за размишљање. Према мом мишљењу, мада се Бошњаци јако љуте кад то кажем, Босну и Херцеговину, према стручњацима недовршену и неуспелу државу, Запад држи због тога што неће Бошњаке да остави саме“, закључује Кецмановић.
