Због чега је ова иницијатива опасна за Србију, а пре свега за Србе на Косову? Није реч само о својатању туђег наслеђа него и о „културном геноциду“ и о покушају затирања једног народа на одређеном простору, сматрају саговорници Спутњика.
„Сваки улазак Косова у неку од институција отвара врата за наредни корак. Притом ово није удружење пчелара или спортских риболоваца него једна од кључних институција данашњег света. Ако ту добијете глас, право на заштиту наслеђа на том простору, ви сте фактички у прилици да целу ту измишљену, виртуелну историју уграђујете у темеље ваше будуће државне зграде“, упозорава историчар Љубодраг Димић.
Приштина се, објашњава он, позива на исконструисану тезу о томе да су српски средњовековни храмови настали на темељима албанских.
„То је неодрживо, али они се позивају на хришћанско наслеђе које припада и Албанцима, с обзиром на то да су они народ трију вера. Позивају се на историју, поготово од оног тренутка када је српска држава посегла за титулом царства, а суверен попут Душана за титулом цара“, наводи Димић.
Историчар Милош Ковић сматра да покушај присвајања српских споменика није жеља да се они преузму него да се обришу трагови историјског постојања Срба на том простору.
Према његовом мишљењу, чланство Косова у Унеску не би било никаква гаранција да ће ти храмови бити заштићени од пропадања и уништавања.
„Нажалост, показало се да потписани споразуми врло често остају само мртво слово на папиру. За неке! Дакле, неки су дужни да их се придржавају, а неки не морају. Албански преговарачи су више пута изневерили обећања“, констатује Ковић и подсећа на то да је однос албанског становништва с Косова према српским средњовековним споменицима такав да њих и даље морају да штите војници Кфора.
Оба историчара нарочито страхују од опасности коју носи јачање исламског фундаментализма, посебно усмереног против хришћанског културног наслеђа.
„Видимо шта се дешава у свету услед појаве екстремног исламизма и варварског понашања. Ако ови храмови постану део културног наслеђа Косова, или ће их преузети или уништити“, прибојава се Димић.
Манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Црква Богородица Љевишка уписани су на Листу светске баштине Унеска под обједињеним, неутралним називом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“. Они су бисери византијско-романичке културе, с јединственим стилом фреско сликарства који се развио на простору Балкана између 13. и 17. века.
На листу је први уписан манастир Високи Дечани, 2004. године. Две године касније уписана су и остала три здања. Приштина је покушала да их преименује у „косовске културне споменике“, што је изазвало бурну и оштру реакцију Београда и није прошло у Унеску.
„Ако знамо за јачање фундаментализма међу албанским муслиманима, ако знамо да све што се ради води ка стварању Велике Албаније, и ако још знамо за крајње, крајње попустљиву (да не употребим неку гору реч) српску политику на Косову, која је све само не принципијелна, онда се заиста поставља питање шта би било следеће после овога“, закључује овај историчар.
Иако у секретаријату Унеска нема потврде о томе да је захтев Косова за чланство у тој међународној организацији стигао, српска дипломатија ужурбано ради на томе да до тог пријема не дође. Потребно је осигурати да земље које су неодлучне да ли да подрже приштински захтев ипак реше да гласају против чланства Косова у Унеску, односно да не остану уздржане.
Од 58 земаља које су у Извршном одбору Унеска, 33 су признале Косово, што је рачуница која одговара Приштини. До октобра, када се састаје Извршни одбор Унеска, обе стране имају времена за лобирање. Да би косовски захтев стигао до Генералне конференције Унеска, која ће бити одржана средином новембра, потребна је проста већина, а то Београду не иде наруку.
