Александар Радић, војни аналитичар, за Спутњик каже да је Турска само чекала на модел заједничког језика са Западом, како би нашла начин да преобликује ситуацију на Блиском истоку у своју корист.
„Вашингтон је морао бити свестан да ће главни противник турске војске бити Курди, па Асад, па тек онда сви остали, укључујући можда Исламску државу. Тим пре што Турска види ИД као краткотрајан феномен који може да буде употребљен у корист афирмације турског интереса“, сматра Радић.
Према његовом мишљењу, то што су Курди прихватили терет борбених дејстава са ИД не значи да ће на дуги рок бити фаворити Запада, ако ће због тога доћи у питање америчко војно савезништво са Турском.
Аналитичар верује да је по Запад то врло опасна политичка калкулација, јер би допуштање Турској да уђе у конфликт са Курдима могло да доведе до потпуне компромитације америчке блискоисточне политике.
„Бомбе које ће бацити турски авиони могле би да одгурну америчке савезнике из региона и да се направи један нови мозаик у којем ниједан сценарио није посебно повољан за САД и њихову контролу над ширим подручјем Блиског истока“, тврди Радић.
Никола Јовановић, програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој, међутим, сматра да однос Турске и Америке према Курдима није идентичан.
„Турци нису ни тражили одобрење Америке за бомбардовање курдских положаја, тако да је то један елемент који не улази стриктно у споразум који је постигнут између Турске и САД. Курди су и даље важан амерички савезник на копну и сигурно не постоји подршка да се бомбардовање ИД прошири и на њих“, каже Јовановић.
Он за Спутњик објашњава да у договору Турске и Америке о дејствима на Блиском истоку, свака страна има своје циљеве, који се само делимично преклапају. Заједничка је борба против ИД, а делимично се слажу и око сиријске кризе, док према Курдима не наступају са исте позиције, каже Јовановић.
Саговорници Спутњика верују да ће турски ангажман на Блиском истоку у наредном периоду бити у жижи интересовања како блискоисточних и западних земаља, тако и држава Балкана.
Аналитичар Радић сматра да се Турска на велика врата враћа у регион, са обновљеним осећајем некадашње империје. То би, верује, могло да пружи сигурност турском председнику Ердогану за остварење неких већих амбиција у будућности.
„Има пуно мотива да пажљиво пратимо сваки покрет Турске, зато што би могао да има врло озбиљне и широке реперкусије на збивања, не само на Блиском истоку већ и на Балкану. Треба имати у виду да, осим ИД, Американци врло отворено идентификују Русију као свог противника, а Турска је јако корисна када је реч о потенцијалној афирмацији једне офанзиве или специјалног рата према Русији“, упозорава Радић.
Међутим, Никола Јовановић из ЦИРСД-а каже да се, када је реч о позицији и снази Турске, ситуација по балканске земље није променила нагоре. Он објашњава да савезништво Турске и Америке није истог обима и квалитета као што је било пре 20 година, јер је сада реч о делимичном, ад хок савезништву, док је раније то било стратешко партнерство. Томе у прилог иде чињеница да је Турска, од краја Хладног рата, у већој или мањој мери самосталан играч, који своје интересе остварује кроз повремене и парцијалне споразуме са великим силама.
„Русија ће наравно пратити дешавања на Блиском истоку на ком и сама има своје улоге. Турска остаје важна земља, истовремено и ривал и партнер. Доста ће зависти од тога да ли ће бити постигнут споразум са Турском око гаса, али дефинитвно је реч о две велике земље које ће у будућности утицати и на Блиски исток и на Балкан“, сматра Јовановић.
Ипак, главни конкурент Турске на Блиском истоку биће Иран, данас јачи него пре шест месеци, а на ривалство са том земљом отићи ће највећи део турских ресурса, закључује Јовановић.
