Да сам пре месец дана, кад су Британци стављали на гласање резолуцију о Сребреници, написала да су заправо постављали клопку за Путина и Русију, и да су ту Срби били колатерална штета, а да је бесконачно преправљање текста само маневрисање које треба да одвуче пажњу са главног циља — вероватно би ме многи прогласили за поборника теорије завере.
Гласање о оснивању суда за малезијски авион, који је пре годину дана срушен на украјинској територији, још је један аргумент у корист ове тезе.
Судови Уједињених нација оснивају се да решавају проблем глобалних претњи миру и не памти се да су некад оснивани да истраже падове авиона. Зашто, на пример, није направљен сличан суд да разоткрије мистериозни нестанак другог (заправо првог) малезијског авиона, који је просто нестао и тек данас (после више од годину дана) сазнајемо да је (можда) пронађен неки његов део у океану? А где су остали авиони који су однели у смрт стотине и стотине путника? Зашто су о њима доносили одлуке „нормални судови“. И зашто, на крају крајева, чак ни у случајевима када су оружане снаге САД 1988. обориле ирански авион, или украјинске — руски (2001. године) није било таквог суда? Хоће ли ускоро Уједињене нације решавати питање саобраћајних несрећа због, на пример, пребрзе вожње или вожње у пијаном стању?
Не, наравно, циљ је био да се Русија доведе у безизлазну ситуацију, да повуче изнуђени потез и у очима света постане заштитник зла (као у случају резолуције о Сребреници). Да и не говоримо о томе да се стављање вета у Савету безбедности сматра непоштовањем чланица Савета. Јер — зашто оне постоје, ако једна од њих може дизањем руке да поништи сваку одлуку? Зато је уобичајена дипломатска пракса да се о свим резолуцијама претходно дискутује, и да се она на коју ће неко ставити вето — не ставља на гласање. У овом, као и у претходним случајевима, било је апсолутно јасно да ће Русија спречити доношење резолуције — то је Чуркин, у више наврата и не само на затвореним консултацијама него и јавно, говорио.
Али, ауторима резолуције је било важно да „дају ветар у леђа“ својој тези да је Русија кривац за несрећне цивилне жртве у рату који Запад тако ревносно потпирује. Пошто немају доказе, и пошто никако не желе да одговоре на питања која Путин ових дана поново поставља у вези са несрећом, организатори спектакла који се одиграо на Ист Риверу направили су „паклени“ сценарио — ако блокира резолуцију, Москва је држава-агресор, окупатор дела украјинске територије, боји се истине и самим тим признаје кривицу, а ако не — унапред је јасно да ће је суд прогласити кривим. Русији је остало само да бира између два зла.
Варијанта са ветом је мање зло, просто зато што је у ситуацији са „боингом“ већ одавно јасно да никоме, осим наравно породицама жртава, није важно како су ти људи настрадали. Многи ће се сетити да је то јединствен случај у коме је кривац био проглашен такорећи и пре истраге и пре проналажења црне кутије. Зато што су у информационом рату који Запад води против Русије сва средства дозвољена.
Да је Русија крива за цивилне жртве речено је такорећи чим је авион пао, и годину дана је потрошено да се то докаже. А пошто доказа нема — и суд ћемо измислити, па нека се следећих двадесет година сеири о „Путиновим злочинима“. И нека се види да је цео свет против Русије (или обрнуто — свеједно је).
А могло је и много простије — рецимо, да САД покажу сателитске снимке снимљене тог дана изнад Украјине, на којима се мора јасно видети шта се догодило. Али, то није решење, јер би се тако сазнало ко је прави кривац, а то би уништило читаву концепцију о европској Украјини коју уништава „тоталитарна“ Русија и „диктатор“ Путин.
Да, чињеницу да је Русија онемогућила стварање суда Уједињених нација за малезијски авион многи ће злурадо користити као крунски доказ да она тиме покушава да избегне осуду за злочин који је учињен. Али, то је ипак мање зло, јер Путин је већ у очима тих људи за све крив.
А за оне друге, који заиста желе истину, има много бољих начина да се она пронађе. И Русија ће у то уложити све своје могућности. А оне нису баш мале.
