Истинита прича о продаји руских поседа у Северној Америци (Аљаске) Сједињеним Државама, од стране „његовог величанства и императора свих Руса“, Александра II, и даље је обавијена велом тајне.
Споразум о предаји територије Аљаске потписали су пре 148 година, 30. марта 1867, овлашћени руски представник Едвард де Стокл и амерички државни секретар Вилијам Х. Сјуард.
Руски поседи у Северној Америци — скоро 586.412 квадратних миља земљишта — продати су Американцима за свега 7,2 милиона долара, или око 114 милиона долара у данашњем новцу.
У преводу, Сједињене Државе платиле су Аљаску отприлике осам центи за хектар.
На први поглед, тај договор је био сасвим нормалан: свега шездесет година раније, Сједињене Државе купиле су територију Луизијане — око 828,000 квадратних миља, за мање од 12 центи по хектару.
Међутим, споразум који се тиче продаје Аљаске и даље је предмет живахне дебате између руских и западних експерата.
Неки руски научници иду толико далеко да чак тврде да Аљаска уопште није продата, већ изнајмљена Американцима на 99 година; други се пак баве износом на уговору за који тврде да је изузетно мали.
Околности у којима је дошло до купопродаје такође су врло контроверзне — неки стручњаци тврде да руски Трезор заправо није никада добио новац за продају Аљаске, и наводе да је брод Оркни, који је требало да довезе америчко зато у Русију, потонуо негде у Балтичком мору.
Али упркос свим теоријама, и даље нема одговора на питање — ЗАШТО је руски император решио да прода територију коју је Русија током претходних 126 година развијала и унапређивала?
Како је руска флота спасла Унију у Америчком грађанском рату
Једна могућа верзија догађаја је да је договор заправо био лажан: продаја Аљаске биo је званичан начин да Русија добије неку врсту компензације за помоћ коју је пружила Сједињеним Државама током Америчког грађанског рата (1861—1865).
Занимљиво је и да је та прича о руској војној помоћи Унији и председнику Абрахаму Линколну и даље обавијена велом тајне. Савез између председника Америке и руског императора Александра II био је заправо пресудан за „смртоносни ударац“ британској стратегији, и значајно је допринео победи Севера у Америчком грађанском рату.
Амерички историчар и писац Вебстер Грифин тврди да су се у спољној политици Уније преклапали интереси два „кључна играча“, Британије и Русије, а да су геополитички услови у 20. веку донекле изменили поимање: умањили су важност британске претње Америци, али и руског пријатељства са Линколновом администрацијом.
Велика Британија је у то време, наиме, планирала да изврши инвазију на Сједињене Државе — разматрало се бомбардовање и спаљивање великих градова, пре свега Бостона и Њујорка. У савезништву са Француском, Британци су желели да да искористе унутрашњи конфликт у Америци и поново преузму контролу над својом некадашњом колонијом.
Како би тим плановима стала на пут, Русија је послала своју морнарицу да заштити Унију од стране интервенције.
„Најважнији догађаји у руско-америчкој сарадњи десили су се у јесен 1863. Септембра 24. руска Балтичка флота почела је да пристиже у њујоршку луку; 12. октобра, Источна флота почиње да упловљава у Сан Франциско“, наводе историчари.
Британци су убрзо схватили да ће морати да плате веома високу цену ако реше да нападну Унију, пошто су руски бродови — у то време способни да брзо превозе војску с једног места на друго — представљали претњу њиховим интересима на другим територијама, као што је североисточна граница британских колонија у Индији.
Амерички Север је био веома захвалан Русији за војну и политичку подршку — „Бог нека поживи Империју која воли велику Унију! Снага њеном народу!“ — писао је тада познати амерички писац Оливер Вендел Холмс хвалоспеве у славу Русије.
Али, шта са Аљаском? Не постоје материјални докази за теорију да је продаја Аљаске била лажна, односно да је била покриће за америчку компензацију Русији, тако да за тај необичан потез морају постојати друга објашњења.
Руско-америчка компанија и истраживања на Аљасци
Према званичној верзији догађаја, Русија је желела да прода своје територије у Северној Америци због тога што је: а) била исцрпљена Кримским ратом (1853—1856) и није више била у могућности да издржава америчке колоније; б) Александар II се плашио да би у неком будућем сукобу и Британци могли да заузму Аљаску и лише Русију те територије и в) Русија је бринула због могућности да Американци временом населе и заузму Аљаску, односно да Империја изгуби ту територију без икакве надокнаде.
Међутим, руски историчар и публициста Иван Миронов тврди да званична верзија догађаја нема никаквог додира са реалношћу.
Амерички грађански рат, тврди он, јасно је показао да је Русија и те како способна да одговори на британску претњу — пре свега, да искористи своје положаје у централној Азији да угрози британске колоније у Индији, чиме би практично блокирала и британску флоту у Пацифику и Атлантику.
Затим, аргумент да се Русија плашила „спорог насељавања“ Аљаске од стране Американаца такође „не пије воду“ — Руска империја и Сједињене Државе у то време имале су веома „специјалну везу“, блиске односе, и велики број заједничких економских и политичких интереса.
Чак и претпоставка да су разлози били финансијске природе (након Кримског рата) „пуца по шавовима“" — Миронов је пажљиво анализирао руске архиве, и дошао до закључка да руска влада у то време није потрошила ни једну једину копејку из државног буџета на територије у Северној Америци!
Све трошкове за Аљаску покривала је Руско-америчка компанија — предузеће које је формирано 1799. године.
Указом из те године, компанији је дат апсолутни монопол на трговину у „руској Америци“. Више од пола века, под патронатом руског двора, компанија је истраживала територију Аљаске, спроводила трговинске подухвате, научна истраживања и успостављала веома блиске везе са староседеоцима.
Руси су на Аљасци, такође, градили школе и православне цркве. Занимљиво је да компанија није само успевала да покрије своје трошкове, већ и да Империји у то време донесе не баш занемарљиву зараду: Иван Миронов тврди да су њени кумулативни приходи износили око милион рубаља! Из тог новца финансирале су се руске експедиције на читавој планети, а Аљаска је све време имала ефикасну војну одбрану.
Руско-америчка компанија и њено седиште на Аљасци одиграле су важну улогу и током Кримског рата — када је француска морнарица блокирала руске базе на Далеком истоку, пре свега Петропавловск-Камчатски, компанија је преко Аљаске снабдевала руски Далеки исток.
Важно је напоменути и да су руски званичници, мислиоци и војни стратези непрестано истицали геополитички значај Аљаске за званичну Москву: база у Северној Америци омогућавала је Русији да задржи контролу над северозападним Пацификом и осигурала је политички и економски развој Русије за неколико наредних деценија.
Аљаска — историја издаје и дворских контроверзи
И дакле, шта је на крају био главни разлог за необјашњиву одлуку руског двора да се Аљаска прода?
Иван Миронов сматра да су тој одлуци „кумовале“ похлепа и корупција. 1857. године, велики руски војвода Константин, млађи брат императора Александра II, први је почео да „гура“ план да се Аљаска уступи Американцима.
Како је Руско-америчка компанија практично била главна препрека у спровођењу тог плана, Константин је урадио све што је било у његовој моћи да компанију потпуно уништи: користио је различите методе, чак и оно што бисмо у данашње време звали информативни рат.
Након вишегодишњих притисака, компанија је почела да трпи велике губитке, а они који су је званично водили изгубили су свако право одлучивања. Свега шест људи у руској власти било је свесно шта је Константин испланирао, тврди Миронов, а тај уски круг почео је да врши притисак на Александра II да прода Аљаску, правдајући то пре свега банкротом Руско-америчке компаније.
Најављивали су и огромне трошкове које би Империја наводно морала да преузме на себе како би одржала своје поседе у Северној Америци.
Сама продаја била је обавијена велом тајне, а текст споразума са Американцима дуго нигде није био објављен.
Иван Миронов одбацује тврдњу да је америчко злато потонуло негде на Балтику — архивски документи, тврди он, доказују да је новац, у складу са споразумом, био пребачен у европске банке — а затим исплаћен компанијама које су имале директне везе са великим војводом Константином.
Због тога, наводи он, Русија није добила скоро ништа за продају Аљаске.
Историчар тврди и да су приватни власници Руско-америчке компаније, који су током пола века инвестирали у Аљаску, тим потезом практично остављени празних шака — њихова имовина предата је Сједињеним Државама, а компанија за то није добила ама баш никакву компензацију.
Иван Миронов верује да је Споразум са САД био противзаконит, јер се веома озбиљно косио са свим тадашњим законима Руске империје.
Он сматра да би наследници деоничара Руско-америчке компаније могли да тај споразум оборе, и затраже да се, након много година, исправи велика неправда која им је нанета.
Историчар наглашава и да у самом тексту Споразума постоји врло занимљив недостатак: нема традиционалне руске формулације „одавде до вечности“, која би у датом контексту подразумевала да је Аљаска продата Американцима „заувек“.
То би могло значити да ће једног дана Аљаска можда поново доћи под окриље Русије, каже Миронов.
