„Заузето, Хрват!“, био је годину дана и назив колумне у „Новостима“, самосталном српском тједнику у Хрватској, Игора Мандића, књижевника, уредника, новинара и пре свега човека који годинама чува част елите у Хрватској, подсећајући у континуитету на злодела током грађанског рата и на континуитет етничког чишћења у овој сада већ пуноправној чланици Европске уније.
Према сопственом признању, овај наднаслов био је из недеље у недељу Мандићев јад и жал због тога што су Хрвати заузели све српско у Хрватској.
Банде које су пљачкале по српским крајевима по Лици, Кордуну, Загори — појашњавао је Мандић — након процеса етничког чишћења обављале су и процес материјалног чишћења. Кад би банде прошле, додатно прецизира Мандић, онда би на кућама које не би спалиле остављале белег „као да су заговнали ту кућу са ознаком ’Заузето, Хрват‘, да се неко не би усудио ту уселити, јер ће се освајачи вратити да експлоатишу то што су освојили“.
Неки су се вратили, неки нису, али говнасти натпис је остао, и још се може видети на неким кућама око Госпића, сведочио је пре само две године Мандић, констатујући да је то оно што крваво обележава хрватску стварност до данас и понављајући да та неправда није исправљена.
„’Заузето, Хрват‘ је остало, не само у материјалном смислу, него је и морално и политички остало“, вапио је овај интелектуалац који и у јучерашњем интервјуу за хрватски „Јутарњи лист“ потцртава да је србофобија једна од најзначајнијих одлика хрватске културе данас и истиче да је толико изражена да прелази у тешки комплекс.
„У Хрватској не могу да добију изборе, ако се не представе као србомрсци, а код нас странке не могу да пређу цензус ако мрзе друге“, рекао је крајем прошле године председник Србије Томислав Николић. Са правом.
Николићева изјава потврђена је и фебруара ове године, кад је хрватски премијер Зоран Милановић апострофирао егзекутора српског погрома из Хрватске генерала Анту Готовину као невиног човека. А биће још више зацементирана на војној паради која ће у уторак бити одржана у Загребу поводом обележавања 20. година од, за Србе злочиначке, а за све хрватске власти легитимне војне акције „Олуја“.
Сваки удар бојовничке чизме о асфалт тога дана одјекиваће са „Заузето, Хрват!“. Сваки кадар телевизијских снимака биће исписан невидљивим титлом који подсећа на „Заузето, Хрват!“. Сваки стисак руке свих који се буду поздравили са хрватским званичницима може значити само једно: честитамо на „Заузето, Хрват!“.
Часни хрватски грађани — попут поменутог Мандића, новинара Бориса Дежуловића и Виктора Иванчића, професора Дејана Јовића, књижевника Миљенка Јерговића и многих других јавности мање познатих али честитих Хрвата који су и јуче поручивали „Рат је готов, идите кући!“ — стидеће се, док се хрватска председница Колинда Грабар Китаровић буде смешила на челу параде.
Хајде, на тренутак, покушајте да упоредите неупоредиво. Сетите се слике руског министра одбране Сергеја Шојгуа како стоји у отвореном аутомобилу на челу Параде победе у Москви, маја ове године. А онда замислите Колинду Грабар Китаровић у истој улози, за који дан. Не, нема ово везе са родом и тиме што је хрватска председница жена, већ са оним што се слави, која традиција се баштини и каква порука одлази будућим нараштајима.
Шојгу поносно предводи војску чија је традиција победничка, представља милионе погинулих у одбрани од фашизма и шаље поруку да су Баћушке ту да се зло не понови.
А на шта је поносна Колинда Грабар Китаровић? Да ли се војном традицијом могу назвати јасеновачке и многе друге жртве заклане, убијене и спаљене под капом са латиничним словом „У“? Да ли се победом може назвати свирепи напад на оне који се не бране? Па и хулигани после фудбалских утакмица не ударају противника који лежи, а не војници. Коју то традицију баштини хрватска држава? Одговор на питање коју поруку ће хрватска војна парада послати будућим нараштајима дао је Игор Мандић изјавом да је ћирилица само изговор да се отерају преостали Срби. Погром се, дакле, наставља.
„Заузето, Хрват!“ у уторак у подне на Тргу код Кнеза у Београду неће бити транспарент који ће развити „Жене у црном“. „Заузето, Хрват!“, изговараће у себи (као да одмахују руком) сви они „просвећени“ грађани Србије који зарад свог буђелара годинама као мантру понављају да „треба да постанемо свесни реалности“. Војислав Шешељ ће, као и сваки политички пајац, извести неку будалаштину довољну за насловне стране наредна три дана. Западни део међународне заједнице сматраће да је довољно учинио тиме што нема представнике на „хрватској свечаности“, а већ наредних дана ће наставити редовну дипломатску активност. Званични Београд даваће изјаве које, упрошћено, све могу да се подведу под „сагласни смо да нисмо сагласни“. Неки екстремисти неће тога дана куповати у „Идеи“.
За то време, Срби из Крајине у избегличким колективним центрима ће изнова проживети оне дане кад су морали да напусте огњишта и покупе и понесу онолико живота колико може да стане на део тракторске приколице. Чедомир Јовановић неће моћи да их посети и каже: „Госпођо, немојте да плачете“, јер ће бити заузет писањем саопштења за медије у коме ће нагласити да је „сарадња у региону услов опстанка“. Чијег? Где? Да ли је то цивилизација?
