„Ко у Гучу дође — тај мора да полуди“, један је од слогана који се већ годинама чује на овом сабору. Атмосфера по правилу већ годинама увек иста — узаврела, права карневалска… Грме трубе са свих страна, тресу се драгачевска брда… Мешају се звуци чочека и моравца… Игра и старо и младо. Три десно, два лево.
Храбри балкански дух
На улицама зајапурени младићи хватају се у коло — подучавају странце корацима, а испод шатри на столовима, попут чигри, играју девојке… Бекрије уживају и лепе паре на знојава чела музичара или их гурају у њихове гладне трубе. Оркестри се надсвиравају — ко ће јаче, ко ће боље… Нема спавања, одмора ни мира!
„Сабор у Гучи савршено осликава велики, храбри балкански дух, где су сви, без обзира на националност, пол или године, добродошли, а овај музички фестивал постао је један од најпопуларнијих и најлуђих фестивала у Европи“, писао је својевремено „Гардијан“.
„Гуча, која је фолклорна по пореклу, али апсолутно савремена по духу, пружа прави осећај колективног славља и подсећа вас да је музика некада била нешто племенско, дивље и неискварено индустријом“, истиче британски лист, који је уз „Њујорк тајмс“, „Националну географију“, „Цајт“ и још неколико других светских издања ставио Сабор у Гучи на списак фестивала које никако не би требало пропустити.
Гуча је већ одавно постала планетарни, музички и културолошки феномен и прави српски бренд. Једни је хвале, други оспоравају. За неке је то место добре забаве и хедонизма, за друге парада кича и пијанства. Мишљења су подељена, али нико није равнодушан.
Шта кажу странци
„Овде престају све границе и предрасуде. Гуча живи 25 сати дневно и забава никад не престаје. Ово је за памћење“, наводи један руски форумаш.
Стив Џонсон из Лондона тврди да је то „најбољи фестивал на коме је у животу био. Људи овде долазе да би видели шта је живот“.
„Овај фестивал је заиста невероватан“, каже Џони из Нотингема. „Тешко је описати атмосферу, али сасвим сигурно знате када вас нешто помери — нешто заиста моћно због чега се најежите. То ће учинити музика…“
На улицама варошице у данима сабора све кључа. Нема игла где да падне. Испод шатри врте се прасад и јагњад на ражњу, а у земљаним лонцима крчка се свадбарски купус… Са оближњих роштиља шири се мирис ћумура, а из цистерни мирис пива… Једе народ немилице. Конобари не могу да постигну да нанесу пића и ића. Лумпује се готово до зоре.
Дуж улица начичкане тезгице… Купци меркају, трговци се ценкају, али не спуштају цене. Продају се сувенири, грнчарија, рукотворине, патриотска обележја, лицидерска срца и шећерна вуна… Нема чега нема!
Око стадиона су кампери раширили своје шаторе и праве дернек за своју душу.
А праве мераклије?
За оне праве мераклије и истинске љубитеље трубе Гуча је нешто сасвим друго. За њих је то место на којем могу да уживају у музицирању највећих мајстора трубе, српској традицији и српском изворном стваралаштву.
На сабору своје радове излажу самоуки народни уметници, приређују етнолошке и историјске изложбе. Такмиче се казивачи народних здравица, бира се најлепша народна ношња, учествују и бројни народни музички уметници, изворне народне групе, фолклорни ансамбли из свих крајева Србије, а ради и Музеј трубе…
У саборском амбијенту уз дефиле свих учесника импровизује се драгачевска свадба из 19. века.
На финалном такмичењу, које се одржава на стадиону ФК „Драгачево“, најбољи трубачи стичу звања драгачевских победника…
За народ Драгачева Сабор је највећа светковина — сви домови су отворени за старе и нове пријатеље из свих крајева света. Домаћице су још уочи Трубе (тако Гучани називају овај сабор) „затегле“ куће, поштиркале постељину и спремиле многе српске специјалитете. За њих саборовања готово да нема.
А политичари се сликају…
Готово сваке године откад постоји Сабор, политичари искористе прилику да се „спусте у народ“, што, као случајно, овековече камере.
У последњих десетак година, Гучу су посетили готово сви који су нешто значили на политичкој сцени Србије. Од Коштунице и Велимира Илића, преко Милутина Мркоњића и Дачића, до Бориса Тадића и Чедомира Јовановића.
Сабор је ове године отворио Расим Љајић, али се најезда његових колега очекује наредних дана.
А кад саборашке трубе утихну, Гуча се већ следећег јутра буди потпуно другачија — умивена, мирна и тиха.
