Нерегуларност у извлачењу лотоа отворила је многе расправе о пословању Државне лутрије Србије. Поред полемика о томе да ли је извлачење било намештено или не, отворено је и питање евентуалне приватизације Државне лутрије, односно налажења стратешког партнера по угледу на ЈАТ.
Према речима Милана Ковачевића, консултанта за страна улагања, не могу се поредити Државна лутрија и „Ер Србија“. Авио-саобраћај није државни монопол, док лутрија јесте; за авио-саобраћај је потребно набавити авионе, у случају лутрије није потребан никакав капитал, каже Ковачевић.
„Ако бисте некоме продали мањински део лутрије, на тај начин бисте га хендикепирали јер би му припало мање добити и, друго, ако би се продавало само 49 одсто од укупног капитала, лутрија би била продата јефтиније“, каже Ковачевић.
По садашњим законским прописима, немогуће је приватизовати ово предузеће, каже бивши председник Скупштине Државне лутрије Србије Владимир Ђукановић.
„Држава има законом прописани монопол над класичним играма на срећу. Немате право да продате ту врсту монопола. На крају крајева, чак и када бисте то урадили, немате право да другим приређивачима забраните да организују лото“, тврди Ђукановић.
Он каже да једино што држава може да уради јесте да склопи стратешко партнерство, што би, према његовим речима, било пожељно.
„Увек је боље имати професионални менаџмент, против тога нико нема ништа, али мора се јасно дефинисати шта евентуални стратешки партнер жели. Мора се, између осталог, видети у шта он жели да улаже и на који начин, да ли ће дати гаранције. Имали смо проблем са стратешким партнером за продајну мрежу — није дао никакву гаранцију, повукао се из посла, а продајна мрежа је остала разорена“, закључује Ђукановић.
Милан Ковачевић каже да је искуство показало да код нас државни монопол на класичне игре на срећу лоше функционише и да врло мали број људи користи њихове услуге.
„Са друге стране, око тога није потребна ни велика инвестиција, потребни су добри пословни људи који би то подигли и развили. За државу је изузетно важно колики је обим игара на срећу. Они су пре неколико година имали губитак, а сада имају мале профите. У таквој ситуацији, разумно је то приватизовати“, тврди Ковачевић.
Пад у обиму класичних игара на срећу Ковачевић види у томе што неко није добро организовао посао. Ђукановић пак овај пад објашњава живописније.
„Био је криминалан менаџмент и криминално пословање, посебно у ситуацији када је Државна лутрија продала своју продајну мрежу фирми ’Дајрект флот‘ која је основана само за тај посао, који је пропао. Продајна мрежа је враћена лутрији скроз разорена“, каже Ђукановић.
Државна лутрија је служила за испумпавање новца и за финансирање страначких активности и страначких фирми, тврди Ђукановић, говорећи о периоду пре него што је постављен на функцију председника скупштине Лутрије. Након његовог постављења, фирма је, каже, колико-толико враћена у живот.
„Није лако вратити разорену продајну мрежу, није лако вратити поверење. Данас лутрија остварује нето добит у распону од милион и по до милион и шестсто хиљада евра“, каже Ђукановић.
Начин расподеле добити не иде у корист Државној лутрији, тврди Ђукановић.
„Од свих остварених прихода, лутрији остаје свега 18 одсто. Све остало иде или за наградне фондове или у државни буџет. У принципу, тај проценат требало би подићи на 21-22 одсто, самим тим би нето добит била већа и фирма би била стабилнија“, закључује Ђукановић.
Једно је сигурно — поверење грађана у игре на срећу у Србији је поткопано; питање је колико је времена потребно и шта треба учинити да се оно врати, јер поверење је једино на чему лутрија заснива свој кредибилитет.
