Нису исцрпљене све правне могућности како за кривичну одговорност тако и за накнаду штете прогнаним и убијеним Србима, каже даље Штрбац, јер је у закључцима пресуде Међународног суда правде по узајамним тужбама Хрватске и Србије за геноцид децидирано речено да је „Олуја“ етничко чишћење испланирано на брионском састанку Фрање Туђмана са војним и политичким естаблишментом.
„Било је убистава и у колони избеглица и над Србима који су послушали Туђмана и остали на својим огњиштима или из било којих других разлога нису хтели или могли да оду, па су побијени. Све је то констатовано у пресуди Међународног суда правде“, додаје Штрбац.
Прљавштина са „Олује“ није очишћена
Пресуда Међународног суда правде је, сматра даље Штрбац, преузела и оснажила све што је претресно веће Хашког трибунала утврдило у првостепеној пресуди хрватским генералима Готовини и Маркачу, у којој се каже да су били чланови удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био присилно и трајно исељавање Срба са подручја Крајине.
Жалбено веће које их је касније ослободило, појашњава Штрбац, образлагало је један сегмент из те првостепене пресуде који се тиче правила од 200 метара приликом гранатирања и на томе је срушило првостепену пресуду.
„Али, није демантовало оно што Хрвати желе да прикажу — да им је та жалбена пресуда очистила од свих прљавштина ’Олују‘. Не, није. И то је констатовано у пресуди Међународног суда правде, постоје делови пресуде који се само тим баве“, прецизира Штрбац.
Сва та утврђења и закључци имају исту снагу као пресуде националних судова, додаје он, што значи да ако је констатовано да су се десила убиства у којима је учествовала Хрватска, то пружа основ за тражење исплате накнаде штете породицама.
„Управо у том делу много може да помогне Србија. Да се задржи тим правника и да настави да ради, јер има шта да ради. Такође, ако је речено да хрватски генерали нису криви, јесте неко други“, констатује Штрбац.
Накнада од америчких генерала
Он подсећа и да су Срби из Крајине пред федералним судом у Чикагу тужили МПРИ „Милитери профешенел рисорсес“, која окупља пензионисане америчке генерале.
„Тражи се нематеријална штета за изгубљеним завичајем у износу од десет и по милијарди долара због саучесништва ове организације у извршењу геноцида“, конкретизује Штрбац и додаје да је овај предмет тренутно у покушају нагодбе.
Тихи егзодус траје
Према последњем попису становништва у Хрватској, број Срба у овој држави био је 186.000. Међутим, однос повратника у Хрватску и оних Срба који одлазе из ње био је према подацима које говори Саво Штрбац — 1 према 5. На сваког Србина који се врати у Хрватску, њих пет напусти ову државу.
Тихи егзодус траје и даље, каже Штрбац и као разлоге наводи то што Срби немају где да се врате јер им Хрватска не обнавља куће, не даје заменске станове носиоцима станарског права, а неки немају од чега да живе тамо, па се не враћају. Битна ставка су и судски процеси јер су, како тврди Штрбац, сви који су у рату носили оружје или су били способни да носе оружје потенцијални осуђеници за ратне злочине и сваке године се десетак нових људи процесуира.
„Хрватски премијер Милановић је рекао да су створени услови за повратак, а ја кажем да нису. Људи не беже од добра. Хрватска тврди да се 133.000 Срба вратило од ’Олује‘, а истраживања УНХЦР-а кажу да је од те бројке само 38 одсто преостало у Хрватској, да се 45 одсто вратило поново у земље избеглиштва, а да је 17 одсто њих умрло. Та смртност говори да је у питању старачка популација која се враћа“, закључује Штрбац.
