„Само гледај и не пипај ништа“, каже ми пилот на вратима која воде у „забрањену зону“ — пилотску кабину чувеног војног хеликоптера Ми-8. Посаду чине три искусна и врсна пилота и копилота: Јуриј, Александар и Андреј. За нас они нису само официри Војске Русије, вредни поштовања и дивљења, већ и наши нови пријатељи. Простор је мали. Доминирају два седишта са наслонима за пилота и копилота, две инструмент табле, а изнад главе гомила „дугмића“.
Тек је почело да свиће, група новинара из целог света окупила се на Војном аеродрому Чкаловски, тридесетак километара североисточно од Москве. Летимо у Рјазањ — престоницу руске Ваздушно-десантне војске. Да ли је ико пре само двадесетак година могао и да помисли да ће се страни новинари тако слободно шетати по руском војном аеродрому! И још да ће српску новинарку пилот лично позвати да јој покаже командни пулт хеликоптера каквим се Владимир Путин сваког дана вози од куће до посла — из Подмосковља у Кремљ.
Наш хеликоптер је један од три спремна да превезу новинаре. Сви су тамнозелене боје са црвеном петокраком.
У летелицу може да седне око 25 особа. Нас је било десетак. Унутра — на једној страни дугачка „клупица“ целом дужином до врата, а прекопута — велика жута цистерна и седиште за тек двоје-троје људи.
Дан је ведар, сунчан — све нам иде наруку. Чује се звук мотора. Елисе су се завртеле. Завртело се и све у нама. Лебдимо. Крећемо се. Ствара се осећај невероватне моћи, снаге и слободе. Адреналин скаче, у телу све игра. Мозак као да више не ради. Невероватна бука. Не чујеш своје мисли. Хваташ само тренутке, призоре, слике, пејзаже… Све је као у сну, за који не желиш да престане…
Испод нас је велика, непрегледна, величанствена Русија. Смењују се слике шума, ливада, брда, река, језера, мочвара, градова, села… Разнобојне кућице и златне куполе православних светиња. Несвакидашњи призор, фото-апарати само шкљоцају — сви би да све запамте. Широм раширених очију посматрамо, чини се да нико не трепће.
Летимо хеликоптером моћне руске армије — то је шанса која се ретко коме и ретко када указује у животу, ако није војник. И ако није руски председник.
Шалимо се на рачун тога што летимо „истим“ хеликоптером као Путин. Посада нам објашњава — Путинова верзија је „надограђена“ и знатно другачија од овог нашег транспортера, али имамо разлога за задовољство, кажу — ипак је то хеликоптер који користе руске елитне десантне јединице и који има традицију стару више од пет деценија.
Међу путницима има Руса, Кинеза, Белоруса, Сиријаца и новинара из разних других земаља. Новинарка Спутњика једина је Српкиња међу њима и једина која је добила право да уђе и завири у кабину пилота. Осећај је неописив, потпуно нестваран!
Ближимо се одредишту… Надлећемо реку Дон… Пред очима слике из чувеног Шолоховљевог романа. Пут се, нажалост, ближи крају. Теши нас мисао да ћемо се на исти начин вратити у Москву и да ће наша скаска (руска бајка) бити настављена.
Приземљујемо се на пољану. Око нас шума и чују се снажне експлозије. У даљини се од удара гранате диже прашина. Десантне јединице Русије, Кине и Белорусије се такмиче. Међународне армијске игре су у току. Очекује нас нова авантура.
