Центар за међународну сарадњу и одрживи развој организовао је у Београду семинар о међународним односима „Геополитика у ери мултиполарности“. Била је то прилика за ексклузивни интервју са Кортуновим, који је радо прихватио да прокоментарише ситуацију у Украјини.
— Нисам превелики оптимиста када је реч о тренутној ситуацији у Украјини, јер ни са једне стране не видим довољно политичке воље да се нађе коначно решење проблема. Бојим се да ће ово стање, са иако повременом ескалацијом сукоба, али без мира и договора, трајати вероватно још годину дана, а можда и дуже, каже Кортунов и додаје:
— Мински споразум ће вероватно бити имплементиран само делимично. Разумно је очекивати да дође до прекида ватре, формирања неке врсте демаркационе линије, размене заробљеника, можда чак и повлачења тешког наоружања са граничних линија, али до сада не видим реалне могућности за трајно решење проблема. Мислим пре свега на нешто што би подразумевало нови конститутивни аранжман у Украјини, нови политички и економски договор између источног и осталих делова Украјине…
Да ли као решење видите федерализацију Украјине, или можда аутономију Донбаса?
— Федерализација је само реч. Имате федералне државе које су заправо врло централизоване, док са друге стране имате и оне које нису федерално уређене, али су де факто врло децентрализоване. Зато мислим да треба да причамо о аутономији.
Ипак, као важније питање ми се чини — како осигурати да се Украјина не распадне? Ако оставите по страни проблеме на истоку земље, видимо велике социјалне проблеме, рапидно урушавање украјинске економије, тензије између политичара у Кијеву и других делова Украјине, политичке групе које имају оружје, а које Влада у Кијеву не контролише у потпуности… По мом мишљењу, први циљ је осигурати да Украјина преживи. Затим, потребно је да овај крхки прекид ватре ипак потраје. Да људи престану да гину.
Такође, надам се већој интеракцији односа између Русије и Запада. Будућност Украјине увелико ће зависити од способности Москве и Брисела да нађу неку врсту заједничког чиниоца. Јер ако Украјина опстане, опстаће само ако и Исток и Запад у томе учествују.
Украјина је Америци предалеко, а Европи — преблизу
У којој мери САД има удела у ескалацији украјинске кризе?
— Мислим да је украјинска криза за Вашингтон нешто што је удаљен проблем и да тренутно није на врху листе приоритета. Баве се другим питањима — Кином, Блиским истоком, Ираном. Украјина им јесте важно питање, али не и централно.
С друге стране, за Европу је Украјина веома важно питање, јер има потенцијално пропалу државу врло близу својих граница, нестабилност, избеглице, прекогранични криминал, оружје на све стране. И коначно, има проблем са Москвом, што је озбиљно питање за ЕУ.
Шта би био добар пут ка решењу проблема?
— Један од недостатака Нормандијског формата је тај што Америка није укључена и мислим да би САД требало да буду доведене за преговарачки сто. Јер ако нису за столом, не осећају ограничење или обавезу ни због једне одлуке донесене у Нормандијском формату. То, на пример, значи да ако се некоме у Кијеву не допада Мински споразум, може да се пожали Вашингтону да су споразум потписали, али „под принудом“, и да сада желе да им „ујка Сем“ помогне да обезбеде боље услове.
Мислим да сви главни играчи треба да буду за столом, јер тренутна политика, ограничена искључиво на санкције против Русије, не представља стратегију. Можда су санкције једино чега могу да се сете, али то свакако није замена за праву стратешку визију решења проблема Украјине.
Шта ће се са Украјином догодити, да ли ће постати чланица НАТО пакта, можда доспети на брз пут ка ЕУ, а ако не, који статус би Украјина могла имати у Европи и коју врсту европске архитектуре ћемо видети у тој земљи у смислу безбедности и економије у наредних пет или десет година?
— На жалост, о овим стварима се не размишља превише, а то је озбиљан проблем.
Санкције су проблематичне
Да ли су међународне санкције Русији постигле очекивани ефекат?
— Марк Твен је рекао да ако је чекић једини алат који имате при руци, сви проблеми изгледају као ексери. Јасно је да је Запад хтео да покаже да им се није допало оно што је Путин урадио, да желе да га казне и да пошаљу сигнал руском народу да ће патити ако буду подржавали Путинову политику.
Резултат, међутим, није онај који су очекивали. База моћи Путинове Русије се не смањује, његова популарност не опада, а народ је спреман на тешкоће, јер верује да је оно што он ради исправно. А и уведене санкције су проблематичне, ако их на пример упоредите са санкцијама УН уведеним Ирану. Санкције су врста договора, једна страна нешто уради или не уради, друга страна на то одговара. У случају иранских санкција, било је врло прецизно дефинисано шта се од Ирана очекује. Код санкција Русији, то није јасно.
Кажу да Русија треба да осигура потпуну имплементацију Минског споразума, а да ће онда можда укинути санкције. Али сви знају да имплементација споразума из Минска не зависи у потпуности од Русије, и да има неких људи у Кијеву којима се тај споразум не допада. Даље, сви знају да је тај споразум двосмислен, нејасан документ који је немогуће у потпуности имплементирати, јер ће увек бити различитих интерпретација. Ја у овим санкцијама не видим прецизност и шта то тачно Русија треба да уради, да би друга страна укинула санкције.
Даље, неопходна је и флексибилност санкција да би биле успешне. На жалост, ни то не видимо, јер без обзира на то шта Русија да уради, санкције неће бити разматране до следеће године. И коначно, увођење санкција подразумева спремност да дају ефекте тек у будућности, за пет или десет година. Да ли ми сада имамо пет година? Украјина за пет година може да престане да постоји. Санкције нису адекватна замена за стратегију, а ја не видим стратегију Запада. Понекад, додуше не видим ни стратегију Русије, али сви су толико фокусирани на санкције да њима замењују стратешку визију.
Горе него у Хладном рату
Како гледате на односе САД и Русије? Многи кажу да је у току нови хладни рат.
— Није реч о хладном рату, јер би то подразумевало сукоб држава на глобалном нивоу, дубоки идеолошки раздор, а то сада није случај. Међутим, лоша вест је да је на неки начин, ова ситуација још гора. Током Хладног рата имали смо правила игре, „вруће линије“, преговоре и консултације на више нивоа, договоре о контроли наоружања. Ситуација између Москве и Вашингтона била је стабилнија.
Сада је већина контаката замрзнута, стављена на чекање или потпуно прекинута, па је читав систем нестабилнији, него што је био током Хладног рата. Дакле, сада треба прво доћи на ниво Хладног рата, дефинисати правила игре, чак и ако нам се не допадају. Када то остваримо, можемо полако да радимо на међусобним односима, почев од оних области у којима обе земље евидентно имају заједничке интересе. Али мислим да се то неће десити преко ноћи, првенствено због тога што је САД на крају циклуса актуелне политике и не мислим да ће Обама искористити остатак мандата да почне поново да гради односе са Москвом. Не верујем да ће се нешто значајно догодити до почетка новог циклуса америчке политике.
А шта тада можемо да очекујемо?
— У сваком случају, доћи ће до промене америчке спољне политике. Без обзира на то ко ће бити председник, покушаће да се дистанцира од заоставштине ове администрације. Мислим да је пред САД и Русијом период односа пуних тензије, који ће вероватно потрајати неколико година. То наравно не искључује промене на боље, јер ако постоји политичка воља, много тога је могуће.
А шта је са односима Русије и Европе?
— Пуно тога ће зависити од тога како ће ЕУ превазићи тренутну кризу, јер има пуно својих проблема. Али Русија је потребнија ЕУ него Сједињеним државама, она Русију боље разуме, не доживљава Москву као геополитичког противника. Ако дође до релаксације односа Русије и Запада, верујем да ће се то прво догодити у односима са ЕУ.
