Џозеф Стиглиц је навео да се много тога изменило за 13 година, од времена прве међународне Конференције о финансирању развоја која је одржана у мексичком граду Монтереју 2002. године. Тада је „Велика седморка“ била доминантна, док је данас највећа економија на свету Кина, а њене девизне резерве су 50 одсто веће од америчких.
„Западне финансијске институције су 2002. године биле сматране мађионичарима у контроли ризика и расподели капитала. Данас видимо да су они мађионичари у манипулацијама тржиштима и другој преварантској пракси“, уверен је Стиглиц.
Према мишљењу економиста, САД „блокирају пут“ пуноправном правном регулисању сфере међународних дуговања и финансија. Украјина, Грчка, Аргентина су постале примери пропасти постојећег система и указале су на потребу оквирног решавања проблема реструктуризације суверених дугова.
Пре неког времена, тадашњи шеф Федералних резерви САД Бен Бернанке говорио је о вишку резерви у свету, у исто време када су инвестициони пројекти са великим социјалним давањима били у проблему због недостатка финансирања.
Џозеф Стиглиц сматра да је то и данас актуелно и да светска тржишта чији је задатак да обезбеде ефикасно посредништво у избору између штедње и инвестиција, неправилно распоређују капитал и стварају додатне ризике.
Иронија је да већина пројеката за инвестирање у земљама у развоју тражи дугорочне инвестиције и управо оне и представљају највећи део резерви — на пензионим рачунима, у државним фондовима благостања. Ипак, кратковида финансијска тржишта постају баријера за продуктивну употребу капитала.
„Када је Кина предложила стварање АБИИ како би прерасподелила део вишка глобалних резерви за финансирање региона којима су она најпотребнија, САД су покушале да торпедују ову иницијативу. Бела кућа је претрпела болни пораз“, приметио је нобеловац.
На недавној међународној Конференцији за финансирање развоја у Адис Абеби Америка се заложила за очување постојећег поретка са глобалном контролом развијених земаља и успела је да сломи отпор земаља у развоју које су тражиле активније учешће у глобалним институцијама управљања. Тврдоглавост развијених земаља са САД на челу је показала да је Вашингтон стао на маргине историје, додаје Џозеф Стиглиц.
