Кад су гласници, у средњем веку, доносили у градове вести о близини непријатељске војске или о томе да се од оближњег места шири куга, носили су црне капе које су чувари са кула и осматрачница могли видети још из даљине. „Мрка капа“, јавили би тада чувари краљевима или владарима, доста пре него што би гласник дошао до капија града. Беле капе на глави гласника значиле су да опасност не постоји.
Сви који су синоћ гледали пренос финала светског ватерполо првенства између репрезентација Србије и Хрватске могли су видети, чак из далеког Казања, да је ватерполо репрезентација Хрватске играла у белим капицама са црвеним коцкама. Та бела боја, плус чињеница да су хрватски репрезентативци повели са два нула, улила је (лажну) наду челницима ХРТ-а да пренос финала може да иде у етар и да су испуњени сви увјети да пучанство неометано гледа још једну величанствену победу дечких. А све у циљу прославе 20 и нешто љета неовисне и сувјерене државе Хрвата.
Хрватска јесте светска ватерполо сила, али је Србија светска ватерполо велесила (иако нема море) па је та предност олако изједначена, а како су четвртине пролазиле, тако се предност српских ватерполиста увећавала. Тако је то, иначе, у спорту. Ко зна шта значи „спортски“.
За то време, реализатору преноса Хрватске радио-телевизије она бела капица са црвеним коцкама постајала је све мркија. Пошто авиони из „Авијана“ не могу у базен, а још више у Казањ, реализатор је постајао све нервознији, рушио се цијели сустав у, око, и изван режије преноса.
У последњој четвртини дечки су тотално „потопљени“ много пре последњег судијског звиждука, а вода као да је ушла и у коаксијални кабал на ХРТ-у.
За гласнике из старог века везани су још неки цитати и поуке. Краљеви су, наиме, и своје али и гласнике противничке војске и државе убијали ако им се не свиде лоше вести које доносе. То наравно није решавало проблем, али где ћеш ти хрватском политичару, пардон — краљу, рећи да нешто није добро. Зато је остао познат и још један стари латински цитат: „Ne nuntium necare“ — Немој убити гласника (он, само, доноси лоше вести).
Руководство и реализатори преноса ХРТ-а, у свој оној муци, загубили су се негде између ових цитата о гласницима, па су применили онај о убијању гласника.
Знају они да им то добро донети неће, као што им ништа добро није донело ни кад су преносили Томпсонове концерте, али где смеју — само неколико дана после повјесне војне параде у част протеривања 250.000 Срба, тада конститутивног народа Хрватске — домобранима да приреде такву пакост и пусте им да виде како Србима у Казању каче злато око врата. То, напросто, нису тековине домовинског рата. Наравно, у тумачењу ХРТ-а и тамошњих политичара. Грађане ионако нико ништа не пита.
Хрватски репрезентативци и њихов селектор Ивица Тучак, који су се часно понели како у базену тако и честитањем после утакмице, били су колатерална штета слике о непобедивој Хрватској коју ХРТ жели да пошаље.
Претплатници ХРТ-а и грађани Хрватске нису тако могли видети своје представнике како примају сребрну медаљу. Уосталом, мало ли је на ову скупоћу и оскудацију бити други у свету. Па није.
А повијест на лажима није повијест, добре наше колеге са ХРТ-а.
