Неодговорност. Ова реч најбоље описује вишедеценијско стање у српском клупском фудбалу. Да није повремених, а великих, успеха млађих селекција, исто би се са правом могло рећи и за репрезентативни српски фудбал.
Одговор на сва питања везана за мањак резултата, вишак дугова и пречесте афере налази се у неодговорности како људи у управама фудбалских клубова, тако и чиновника у Фудбалском савезу Србије. Свакако, велики део одговорности за овакво стање налази се у свим владама Србије од 2000. године до данас. Српске извршне власти за све ово време нису санкционисале недомаћинско понашање у фудбалским клубовима, нису узеле учешће у управљању овим некада у правом смислу речи фудбалским гигантима, а истовремено их нису ни другоме (на управљање) дале.
Наиме, фудбалски клубови нису ни у државном ни у оном некадашњем друштвеном власништву, већ су регистровани као удружења грађана којима руководе скупштине биране по (читајте ово као еуфемизам) невероватним статутима. Власти су то нечињење годинама „исправљале“ новчаним донацијама јавних предузећа, попуштањима у наплати пореза, жмурењем на неплаћање комуналија и неконтролисањем трансфера.
Најсвежији пример неуређености, нетранспарентности и неодговорности српског фудбала је ситуација у фудбалском клубу Црвена звезда. Овај некадашњи првак Европе и света, годинама уназад је фирма која само захваљујући „необјашњивом стицају околности“ нема стечајног управника већ ипак некако послује, а тренутно је ово клуб који грца у дуговима, кубури са играчким кадром и организација којој је више од пола управног одбора пре неколико дана дало оставке.
Једна реч — мешетарење
После непуне две године откад је децембра 2014. Светозар Мијаиловић изабран за председника ФК Црвена звезда, покренута је процедура за превремене опште изборе који ће бити расписани 15. септембра ове године. Мијаиловића су, иначе, бирали чланови клуба са плаћеном чланарином. Пластични пример „уређеног хаоса“ и проблема о ком говоримо јесте чињеница да клуб који према (не)званичним подацима има милионе навијача добије председника на изборима на којима од уписаних 3.843 бирача, гласа само њих 243 (6 одсто) а важећих буде 196 гласова.
Кад смо већ код избора, у фудбалском клубу Партизан је задржан стари систем избора, који важи готово од оснивања овог клуба 1945. где су чланови Скупштине из редова играча и тренера, ветерана, запослених у клубу и навијача изабрали привредника Зорана Поповића.
У ФК Војводина је годинама све и свја био покојни Ратко Буторовић, познатији као Бата Канкан, спонзор и финансијер, али не и стварни власник овог клуба са севера Србије.
У овако описаној ситуацији у иностранство одлазе играчи од којих зависи игра, а све чешће и млади фудбалери без иједне утакмице одигране за први тим, док спонзори избегавају да сипају новац у „врећу без дна“.
Руски „Гаспром“ као друштвено одговорна компанија спонзор је (преко НИС-а) КК Партизан, а изабрао је да додатно помогне српско друштво тако што већ неколико сезона, као генерални спонзор, даје озбиљне суме новца у ФК Црвена звезда. Међутим, чињеница да представници ове компаније, упркос упумпавању милиона евра, нису на челу овог клуба, недвосмислено показује да желе да помогну али и да никако не желе да се брукају управљањем нетранспарентном фирмом.
Гиганти које су појели скакавци
Уколико победи у предстојеће две утакмице баража, ФК Партизан ће постати учесник Лиге шампиона и зарадиће само тим пласманом око 14 милиона евра. Почетком ове године, после ревизије пословања коју је извршила ревизорска кућа „Васконс ЈВП“, саопштено је да укупан дуг ФК Партизан закључно са 31. децембром 2014. износи 14.873.000 евра. Нова управа је после тога обезбедила неке (мање) спонзоре, продала неколико играча, а у медијима су се појавиле и информације о новим кредитима и наводној хипотеци на спортски центар „Телеоптик“.
Тренутни укупан дуг ФК Црвена звезда је око 42 милиона евра, а његова структура је таква да је највећи део ове суме дуг према банкама које то никако неће опростити као што често знају да кажу они који су били у или око управе српских клубова.
„Нећу тражити новац који сам дао“, као из топа изјављују челници или бивши челници и фудбалских али и кошаркашких клубова. У Србији стварно јесте жега и превелике су температуре, али грађани нису изгорели по глави да стварно поверују у оволики алтруизам. То овде не бива, па је свима јасно да је реч о нечему сасвим другом.
Формално, управљање у два највећа клуба у Србији болује од исте бољке, али суштински је ФК Партизан бар у једном сегменту мало озбиљнији. Наиме, овај фудбалски клуб је већ годинама једно од највећих „српских извозних предузећа“, јер у омладинској школи „прави“ фудбалере који постижу завидне ангажмане у иностранству. Но, питање трошења новца од тих трансфера, новца од учешћа у европским такмичењима и зараде од телевизијских права нимало није транспарентно.
Чињеница да су тренутна дешавања у ФК Црвена звезда једна од најважнијих вести не говори о мањку медијских тема током лета, већ о стварном интересовању јавности за овог некада и европског фудбалског великана. Али, бојимо се да ни најновији избори неће решити проблем овог клуба. Као што ни евентуални пласман ФК Војводина у Лигу Европе и ФК Партизан у Лигу шампиона неће донети промене у ова друга два клуба, већ се их само одложити.
ФК Партизан, ФК Црвена звезда и ФК Војводина (издвајамо их као највеће) јесу институције и општи интерес је да њима буде добро, али начин мерења тог општег интереса не постоји. У политици су то избори, док су у фудбалским клубовима избори, као што смо показали, недовољно транспарентни. Притом, изабрани не сносе никакве последице за лоше пословање. И тако годинама.
Најзад, све ово се дешава кад држава закасни. И то кад баш много одоцни.
Али, пошто је фудбал игра у којој играчи постижу голове и у такозваном зауставном времену, још има наде да можда и држава стигне да „преокрене“ ситуацију. За почетак, да неодговорност санкцијама замени одговорношћу.
