С обзиром на старост тренутне ваздухопловне технике, каже Радић, српској војсци је потребно девет транспортних хеликоптера, и то је пожељно од истог произвођача. Како стоје ствари, Србија ће након куповине нова четири хеликоптера на стању имати укупно шест, од којих је један стари Ми-8 и један Ми-17, затим две новије верзије Ми-17 са различитим моторима, као и две „Ербасове“ „Супер пуме“.
Радић куповину две „Супер пуме“ тумачи и као сигнал да Србија прелази на западну технологију, с обзиром да ће бити потребно створити нови систем одржавања хеликоптера.
„То је права ноћна мора када у једној ескадрили имате различите типове хеликоптера. Када прелазите на нову технологију то вас обавезује да створите нови систем одржавања, али финансијски гледано то није исплативо, поготову када је реч о куповини резервних делова“, сматра Радић.
Са друге стране, војни аналитичар Мирослав Лазански смата да куповина хеликоптера и са истока и са запада носи одређену политичку црту, тачније да Србија на овај начин показује да је и даље несврстана.
„То није само одлука на нивоу ’свиђа ми се овај или онај‘, или пак ’овај је јефтинији од онога‘, већ како би се избегле критике од Запада да Србија опет купује оружје од Руса, а ни санкције им не уводи“, истиче он.
Када је реч о руским хеликоптерима, главни уредник листа „Извоз оружја“ Андреј Фролов каже за Спутњик да се цена Ми-17 креће од 13 до 15 милиона долара. Фролов прецизира да руска војна техника има две категорије цена — једна је за стране купце, а друга је за руску војску, али и за потребе чланица Организације за колективну безбедност (ОДКБ). У уговору са Србијом ће, наглашава Фролов, бити коришћене цене као и за руску војску.
Поред тога, Фролов каже да је према најавама реч о два различита модела Ми-17, од којих се један (Ми-171) производи у Улан-Удеу, а други (Ми-17В5) производи у Казању. Према његовим речима, то су првенствено транспортни хеликоптери, мада на њих се могу накачити и ракете али и митраљези.
