Он сматра да транспарентност у теорији „грађанима омогућава да позивају власт на одговорност“, али да у пракси тај захтев „угрожава ефикасност саме владе“.
Фукујама тврди да је закон усвојен 1972. године, који обавезује на консултовање с јавношћу, донео низ „отежавајућих критеријума“ пред владу.
Резултат је, пише научник, то што су незваничне консултације с грађанима постале озбиљан амортизер, што је „отежало међусобну комуникацију чиновника“.
„Када је процес разматрања отворен за јавност, чиновници се боје да ће бити оптужени због речи извучених из контекста“, пише Фукујама.
Политиколог додаје да администрација „прибегава незграпним методама заобилажења правила“, као што је, на пример, дискусија „један на један“.
Исти је случај, сматра Фукујама, и са законом о слободи информација из 1966. године. Он тврди да се тај правни акт првобитно тицао новинарских истраживања, али да је временом постао инструмент за остваривање корпоративних интереса и тајно оружје за извлачење политичке користи.
