У породици смо чували и неговали француско-српско пријатељство, тако да сам још као дете осећао блискост са Србима. Знао сам наше историјске везе кроз Први светски рат чак и раније… Када је Србији направљена велика неправда, када је бомбардована, моја породица и ја нисмо то гледали из угла који су нам нудили медији, већ смо покушали да разлучимо истину од лажи и видели смо да није све црно-бело. Када са неким саосећате, желите и да му помогнете, тако да сам већ тада, иако сам имао само 13 година, иако сам био превише млад, имао жељу да нешто учиним, каже у разговору за Спутњик Француз Арно Гујон, који већ 11 година преко хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ помаже Србима.
Када сте први пут дошли у Србију?
— Мој први сусрет са Србијом је био на Косову, у Косовској Митровици и оближњим селима, на зиму 2004. године.
Шта је на Вас тада оставило најјачи утисак?
— Деца која су ишла у летњим сандалама и вуненим чарапама по снегу… Нису ништа имали, били су сиромашни… Они су били запостављени, од свих нас, Европљана, који нису могли да претпоставе да тако нешто постоји у 21. веку. Та дечица која су се тако шетала заувек су ми остала урезана у памћење.
Да ли је та Европа, која тада то није схватала, другачија? Имају ли јаснију слику о Србима на Косову и о томе шта се десило на Косову?
— У Западној Европи је ситуација што се тиче информисања о Србима на Косову данас боља него раније. Нема више те страшне пропаганде која је била присутна крајем деведесетих, и од које се није могао чути другачији глас. Сви су били против Срба и Србије и било је тешко да неко мисли другачије. Када смо људима описали оно што смо видели сопственим очима, људи су почели да схватају да су на неки начин били под утицајем пропаганде. Сада увиђају да су грешили. У сваком случају, слика је јаснија. Можемо да причамо о злочинима над Србима у енклавама, можемо да прикажемо да су и Срби били жртве. Пре 15 година то није било могуће. Данас јесте. И надамо се да ћемо успети да исправимо неправду која се и данас одиграва за 120.000 Срба који живе на Космету без икаквих услова и који не могу да изађу из својих енклава јер није безбедно.
Шта сте до сада урадили на Космету као организација?
— У претходних 11 година смо на Космет послали нову робу чија вредност прелази два милиона евра. Поред тога, са Рашко-призренском епархијом финансирамо разне пројекте — од реновирања школа па до фарми. Водимо децу са Космета на море… Сви ти пројекти утичу на живот тих људи доле и те деце. Сваке године организујемо више конвоја хуманитарне помоћи. Ми, Французи, идемо тада на лице места, да уручимо помоћ сваком детету, породици и да на тај начин покажемо нашу солидарност са њима. Тиме им показујемо да нису сами и да могу да рачунају на нас.
Ко су вам донатори?
— Готово 98 одсто су Французи. Један део чине Срби из Француске. Имамо преко 10.000 донатора. То су појединци, са малим донацијама, али захваљујући овако великом броју можемо доста да урадимо. Сем тога, они су нам гаранција да смо потпуно слободни да реализујемо пројекте које желимо.
Да ли сте успели да некога од пријатеља који је био скептик по питању Србије и Косова преобратите?
— Моји пријатељи који никада нису били на Косову као да знају Србију и Косово јер сам им показивао слике, снимке, чак позајмљивао и књиге да се упознају са ситуацијом. Захваљујући интернету, данас је лако дознати шта се дешава у свету, па и у Србији или на Космету, тако да они који су довољно радознали имају данас бољу представу него пре 15 година.
Шта Вам данас највише смета на Косову?
— Оно што не зависи од нас. Безбедност и економска ситуација. Људи живе изоловано, понекад их нападају у њиховим кућама. Скоро сваког месеца у Клини неко од старих људи је нападнут. Шта против тога можемо? Они живе у страху. Нас једино теши то што можемо у једном селу за 40 ђака реновирати школу, или за 10 људи обезбедити посао. То је оно на шта хоћемо да се усмеримо, да оживимо те крајеве на овај начин.
Да ли сарађујете са неком организацијом ван Француске?
— У Шпанији и Италији смо помогли оснивању сестринских организација и поносан сам да кажем да су оне данас самосталне и успешно раде. Водили смо их на терен како би направили прве мисије и ми смо задовољни јер је поред помоћи коју носе и то доказ да су Европљани заинтересовани за ту тему и да су заинтересовани за Србе на Косову и Метохији.
Да ли сте покушали да политичким средствима прикажете некоме у ЕУ ситуацију на Космету у вези са Србима?
— Више пута сам био у Европском парламенту када су биле конференције о Балкану везане за Косово и тамо сам изнео оно што сам видео на лицу места и рекао шта је потребно да ми као Европљани урадимо да би се побољшала ситуација за Србе на Косову.
Да ли има неких држава које више, то јест боље, разумеју ситуацију Срба на Космету?
— У свакој држави постоје људи који су склони Србима и други који нису. Најтеже је човеку да препозна ко му је пријатељ а ко није.
Који део Космета носите у срцу?
— Волим Грачаницу, Високе Дечане. Са њиховим монасима имамо одличне односе. Занимљиво је да су они потпуно изоловани од света, али га често виде јасније него ми који живимо у том свету. Волим и манастир Драганац, који је изолован у шуми на брду. Тај манастир је прави драгуљ.
Како гледате на покушај Приштине да присвоји српске манастире?
— Србија мора врло пажљиво да прати ту ситуацију, јер то је од суштинског значаја. Јер ако та културна баштина буде присвојена — онда би они имали све. Политичку моћ и сад чак и културу, историју… Србија треба да се тиме врло озбиљно позабави, јер када немате више политичке моћи, суверенитета, култура је оно што вам преостаје. Српска држава није пет векова постојала за време Турака, али је српска култура била присутна. Она се преносила из генерације у генерацију и зато је Србија могла да се препороди. Културна баштина на Косову и Метохији је од суштинске важности.
Ако Србија сада успе да сачува своје културно добро на Космету, да ли ће јој то помоћи да једнога дана поврати и потпуни суверенитет над Косметом?
— Не знам, али ако изгуби сигурно ће бити много теже.