Док се води жестока дипломатска борба да се спречи покушај оних који су до јуче палили, рушили и скрнавили српске светиње на Косову и Метохији, да постану њихови „заштитници“, намећу су питања шта Србија стварно може да учини у овом тренутку и каква је судбина српског културног наслеђа на КиМ уколико Косово постане чланица Унеска?
Да ли су реална очекивања Хашима Тачија да у новембру Косово постане чланица Унеска?
— Мислим да је могућност да се то догоди веома велика и да ће Косово примити у Унеско. Већ смо имали такво искуство, велики скандал, када су у Унеско примили Организацију ослобођења Палестинe… Имајући у виду да је већина земаља Запада признала независност Косова, лично не видим разлог због ког би их Унеско одбио, без озбира на то што има велики број држава које нису признале независност Косова.
Како се према томе односити?
— Мислим да то није лоше, јер ће то бити још једна додатна заштита споменика на Косову, који се, како ми сви знамо, налазе у опасности. У периоду од 1999-2004. године тамо су срушена или оштећена 143 српска, хришћанска храма. Срећом, после наше мисије и последњег варваског скрнављења споменика, када су оштећена четири главна, древна српска храма, који су укључени у ризницу културног наслеђа Унеска, није срушен ниједан споменик, и то наравно радује. Јасно је да споменици остају „таоци“ политичке ситуације, али мислим да Србија треба да ради на томе да има могућност одржавања и неговања свог културног наслеђа, као и рестаурације споменика који се сада налазе на територији која је одвојена од Србије. Преко Унеска мислим да ће то бити много лакше…
Иако ће српска културна баштина на тај начин бити искоришћена за доказивање континуитета албанског присуства на српској територији?
— Српско наслеђе никад неће постати албанско, зато што у свету постоји наука и историја, и стручњаци из разних земаља, који неће пристати да служе албанској пропаганди.
Као члан мисије Унеска и сами сте посетили КиМ. Какву сте ситуацију тада затекли, а каква је данас? Какви су Ваши утисци?
— Моја последња посета Косову је била баш у саставу мисије Унескa у априлу 2004. године, после тих страшних мартовских догађаја, када је за само два-три дана срушено и осркнављено 36 средњовековних споменика. После тога сам као званични експерт мисије Унеска дао интервју, због чега сам за Косово постао персона нон гратa. Сви моји наредни покушаји, између осталог, и да учествујем на научној конференцији у Косовској Митровици, били су онемогућавани од стране локалних власти, уз објашњење да не могу да ми пруже одговарајућу безбедност. Али, најважније је да су споменици оштећени 2004. године сада рестаурирани, укључујући и цркву Богородицe Љевишке, која је, на наш захтев, укључена у списак културне баштине Унеска. Да подсетим на историју, у почетку је у Листу културне баштине Унеска био укључен само један споменик културног наслеђа — манастир Дечани, али видевши праву слику, својим очима, ми — експерти — покренули смо иницијативу, а многи су нас подржали, да се у Листу укључе минимум још три споменика: Грачаница, Пећка Патријаршија и Црква Богородице Љевишке… Наша иницијатива је била прихваћена и спроведена. Сада се ти споменици налазе под великом заштитом Унеска. Али, овде је важан још један моменат — психолошки.
На шта конкретно мислите?
— Када су се та скрнављења догодила, слушао сам од западних колега да су то „балканска посла“, да они тамо убијају једни друге — Срби уништавају муслиманско наслеђе, албански екстримисти унишавају српско наслеђе, некакве храмове… Али, након што је Унеско уврстио у списак четири споменика достојна Листе светске културне баштине, такви разговори више нису умесни и нису могући. Мислим да ће албански екстремисти 100 пута да размисле пре него што изврше нови напад на те споменике. Сада њихово чување представља много важнији задатак. Искрено говорећи, имам осећај да су и тада и сада сви ти споменици, и византијски и српски, постали политичка монета, јер о споменицима мало ко размишља, а уз њихову помоћ они могу да реше своје политичке проблеме… За мене као историчара уметности и експерта Унеска, принципијелно је важно да се ти споменици сачувају и доживе следећа поколења…
Својевремено сте објавили књигу „Косово: православно наслеђе и савремена катастрофа“. Какву сте поруку желели њоме да пошаљете и у којој мери је она пробудила свест оних којима је била намењена, пре свега западне јавности?
— Не знам колико их је она пробудила, али она нија остала непримећена. Има је у свим главним библиотекама, а успели смо да је издамо и на руском и енглеском језику… Са ограниченим финансијским средствима ипак смо успели да издамо 500 примерака на енглеском. Такође, разматран је пројекат у Србији да се изда одређени тираж на енглеском језику и да се пошаље сваком чиновнику Европског парламента да би схватили о чему се ради. У књизи има довољно илустрација српске и византијске уметности, списак хришћанских споменика и описано је детаљно рушење културног наслеђа са фотографијама, као и материјали свих међународних организација. Многи српски министри и бизнисмени једногласно су нам говорили: „Да, да… То је веома важно“, али нико од њих није урадио ништа да би се то спровело, што је по мом мишљењу брука за Србију и њено руководство. У тој ситуацији су се понели, благо речено, чудно. У тренутку када су се руски стручњаци заузели за Косово и учинили све могуће и немогуће, српска влада није нашла нимало новца да би издала енглеску варијанту те књиге и послала је у Европски парламент, мада су сви причали да би то требало урадити. Преговарали смо и са министром културе и образовања, али влади која је 2006. била актуелна то из политичких разлога није било интересантно. Сматрам да је срамота што се није одазвао ниједан српски бизнисмен, а има довољно богатих људи, који су то могли да ураде.
Да ли сада припремате неко слично дело, односно, на чему тренутно радите?
— Недавно је изашла моја нова књига о Византији, под називом „Икона. Мир святых образов в Византии и Древней Руси“. Сада радим на новој књизи, посвећеној Светој води… То је заједнички пројекат са међународним колегама, укључујући и српске. Што се тиче тематике Косова, немам у плану ништа ново, тим пре што сам тамо и даље персона нон града, а да бих писао морао бих тамо и да одем, како бих видео стање културног наслеђа.
