Политиком се данас у Америци баве „неисторијски људи“ који су у школи историју учили не као „скуп повезаних догађаја, већ као теме без контекста“, рекао је Кисинџер у интервјуу за амерички двомесечник „Нешнел интерест“.
„Проблем са ратовима које је Америка водила од Другог светског рата је неуспех да се стратегија повеже са оним што је могуће остварити на домаћем терену“, објаснио је он.
„Свих пет ратова у којима смо се борили од краја Другог светског рата почели су са великим ентузијазмом, али јастребови нису превладали на крају. Они су, на крају, били у мањини“.
„Не би требало да се укључујемо у међународне сукобе ако нисмо способни да предвидимо њихов крај и ако нисмо спремни да издржимо напор да остваримо тај циљ“.
Бивши високи званичник осврнуо се и на настанак и природу војног сукоба у Украјини.
„Оно што се дешава у Украјини не може се објаснити једноставном формулом примењивих принципа који функционишу у Западној Европи, а не онима ближим Стаљинграду и Москви. У тим оквирима треба анализирати дешавања у Украјини“.
Није могуће да је Путин потрошио шездесет милијарди долара на Олимпијске игре у Сочију, да би, само недељу дана од церемоније затварања која је приказала Русију као део западне цивилизације, отпочео сукоб, објаснио је Кисинџер.
„Дакле, морамо се запитати како се то догодило“, рекао је Кисинџер.
„Сусрео сам се са Путином новембра 2013. Тада је покренуо многа питања — Украјина је била на дну листе као економско питање које Русија мора да решава путем царина и цене нафте“.
Тада је дао своје виђење ствари.
„Прва грешка било је несмотрено понашање Европске уније. Они нису схватали импликације неких сопствених услова. Украјинска унутрашња политика учинила је немогућим да Јанукович прихвати европске услове и буде реизабран, а да Русија на то гледа као на економски проблем“.
„Тако је украјински председник одбио услове ЕУ. Европа се успаничила, а Путин је постао самоуверен. Он је тај тренутак схватио као сјајну прилику да одмах у дело спроведе циљеве за које је до тада сматрао да су дугорочни. Понудио је петнаест милијарди долара да скрене Украјину у Евроазијску унију“.
У свему томе, каже Кисинџер, Америка је била пасивна. Није било озбиљног дијалога са Русијом или ЕУ око тога шта се спрема. Свака страна играла је неку врсту рационалне игре засновану на заблудама оног другог док је Украјина склизнула у мајдански устанак у сред онога што је Путин десет година градио као признање статуса Русије.
„Несумњиво је да је у Москви све то изгледало као да Запад покушава да Украјину измести из руске орбите. Тада је Путин почео да се понаша као руски цар Николај Први пре више од једног века. Не оправдавам тактику, само је стављам у контекст“, објаснио је Кисинџер.
Ако Запад третира Русију као озбиљну велику силу, додао је, треба у раној фази да утврди може ли се руска забринутост помирити са потребама запада. Запад би требало да размотри могућност постојања демилитаризоване зоне на подручју између Русије и постојећих граница НАТО.
„Запад оклева да предузме мере за економски опоравак Грчке и сигурно неће преузети Украјину као унилатералан пројекат. Тако да би нешто што би најмање могло да се уради било испитивање сарадње Русије и САД у војно неутралној Украјини“, каже Кисинџер.
„Украјинска криза претвара се у трагедију због збуњујућих дугорочних интереса глобалног поретка са непосредном потребом обнове украјинског идентитета. Подржавам независност Украјине у постојећим границама. За то сам се залагао од самог почетка постсовјетског периода. Када читамо да се муслиманске јединице боре у име Украјине, смисао пропорције је изгубљен“.
Кисинџер је изнео своје виђење будућности, упозоравајући на политику „ломљења кичме руској влади“, јер нико не зна какве би могле бити њене последице.
„Сламање Русије је постало циљ, а дугорочни циљ би требало да буде њена интеграција“, закључио је Кисинџер.
