Ретко када се исход неких избора прогнозира са извесношћу са којом се говори о ванредним парламентарним изборима на које ће Грци изаћи у септембру — победник ће бити Алексис Ципрас, иако би се на основу превирања на грчкој политичкој сцени могло другачије закључити.
Ципрас је изабран за премијера на основу програма против мера штедње које су Грчку довеле до банкрота и хуманитарне кризе. Шест месеци касније, потписао је један од најгорих диктата који су међународни кредитори наметнули Атини од 2009. године.
Након исцрпљујућих преговора са шефовима еврозоне и борбе против Немачке оличене у министру финансија Волфгангу Шојблеу, расписао је референдум на ком је од Грка тражио да одбаце понижавајуће услове који су од тражили да прихвате, а онда је, пошто га је велика већина сународника подржала, урадио управо супротно, односно пристао на мере које су биле још оштрије од оних о којима су се изјашњавали.
То је изазвало буну у редовима његове партије нове левице, Сиризе, коју је потом напустило крило које га је оптужило за издају и основало нову партију. Ципрас је морао да се ослони на десницу и партије које Грци више не могу да смисле — социјалисте из Пасока и десничарску Нову демократију.
То, међутим, није смањило његову популарност, као ни шансе да поново буде изабран. Напротив. Анкете показују да његова партија има поверење 40 одсто Грка, а сам Ципрас има подршку 60 одсто сународника.
У чему је тајна?
Грци у Ципрасу виде вештог и мудрог политичара који још није успео да на себе навуче бес који гаје према дугогодишњим представницима политичког естаблишмента. На њега и даље гледају као на аутсајдера, далеко од омражених кланова Папандреуа, Мицотакиса и Караманлиса који су водили грчку политику последњих шездесет година. Грци желе нове снаге и млади Ципрас је њихов херој.
План за излазак из кризе који је потписао не доживљавају као пораз, већ као диктат на који је био дужан да пристане како земља не би изашла из еврозоне, против чега је била већина Грка. Многи су разочарани исходом преговора, али верују Ципрасу када каже да је учинио све да их одбрани од неумољивог Шојблеа. Са извесним поносом гледају на потрес који је њихова борба изазвала у Европи, која се поделила на оне који су за немачку политику и оне против ње. Ципрасу приписују да је успео да унесе раздор међу омраженим кредиторима из еврозоне са једне стране и Међународног монетарног фонда са друге, чија се директорка Кристин Лагард сада упорно залаже да се Грчкој отпише дуг.
Иако је нов на политичкој сцени, Ципрас је показао да је политичар са искуством и инстинктом великог државника, који се не плаши ризика, али је спреман да одступи када му политичке околности не иду на руку и сачека тренутак у ком ће бити могуће да спроведе политику коју је обећао свом народу. Грци му верују, и због тога ће добити изборе.
