Амерички председник Ричард Никсон и државни секретар Хенри Кисинџер су 1971. године извели брилијантан потез, пише на страницама „Нешенел интереста“ аналитичар Атлантског савета Метју Бароуз, подсећајући да су они, користећи страх Пекинга од Совјетског Савеза, закорачили према Кини и на тај начин раздвојили два комунистичка режима.
Сада, међутим, како наводи аутор текста, услед „изненађујуће непажње“ Вашингтона, руско-кинески односи су постали ближи него икада за последњих педесет година. Захваљујући томе, Пекинг и Москва добијају могућност да преобразе свет по свом укусу.
Аналитичар тврди да санкције против Русије које подстичу САД приморавају руског председника Владимира Путина да се оријентише на Исток, а посебно на Кину. Дугорочна енергетска будућност Русије сада је везана за Азију, а нафтни и гасни споразуми са Кином ојачаће „ослабљену“ руску економију.
Кина уместо супарника добија драгоценог партнера за стабилизацију и модернизацију Евроазије у којој Пекинг види економску будућност.
У одређеном степену, руско-кинеско партнерство већ постоји. Кина обично подржава иницијативе Русије у Уједињеним нацијама, подсећа аутор.
Поред подударности евроазијских циљева, две земље имају и мноштво других заједничких интереса. Уједињује их супротстављање америчкој доминацији, вредности демократије и транспарентности, као и заједничка тежња мултиполарном светском поретку.
„У најгорем случају“, могао би да се појави нови двополарни систем. На једној страни ће бити Кина, Русија и „неколицина“ ауторитарних режима Централне Азије, а на другој Сједињене Америчке Државе, Европска унија и њихови азијски савезници и партнери, сматра аутор текста.
„Америка ће морати да одустане од својих једнополарних тежњи и да почне да делује као први међу једнакима“, закључује аутор чланка.
Како би пронашао нову равнотежу у односима с Русијом, Вашингтон ће морати да пристане на „веома неугодне компромисе“. Аутор ипак претпоставља да ће се кандидати за председника САД сви до једног такмичити у антируској и антикинеској реторици, пропуштајући могућност да говоре о томе како њихова земља треба да делује у условима светског поретка који се мења.
„Заслепљују нас склоност медија и бројних кампања да се баве глупостима, не дајући нам могућност да видимо велике стратешке промене. Ипак, нова велика игра је већ почела, а ми у њој озбиљно заостајемо“, закључује Метју Бароуз.