Војвођанска варошица близу мађарске границе више не одаје слику места кроз које су на путовању ка северу у последња два месеца прошле десетине хиљада миграната. Последња два месеца били су у центру града, а затим је одлучено да се подигне привремени транзитни центар.
Иако није било проблема са избеглицама, ником није било пријатно када су боравили у центру града, на отвореном. Напетости још има, каже нам Роберт Лесмајстер из Комесаријата за избеглице и додаје да те људе треба разумети.
Роберт је у Кањижу дошао из Центра за мигранте у Бањи Ковиљачи, како би помогао колегама са мање искуства у овом послу.
„У транзитном центру нема регистрације, свако је слободан да остане колико жели. Да се наспава у затвореном, окупа и нешто поједе. Породице са децом се дуже задржавају, док они који путују сами овде остану свега неколико сати, то ме највише фасцинира, та снага и одлучност да се одмах иде даље“, каже Лесмајстер.
Активисти Руско-српског хуманитарног центра из Ниша дочекују нас на улазу у камп, уморни, али задовољни. Четири дана и ноћи на простору вашаришта у Кањижи постављали су велике шаторе за смештај избеглица. Сада је у њима и по неколико породица, углавном долазе из Сирије, понеко из Ирака.
Разговарали смо са Хасаном из Сирије. Он каже да је имао среће, путовао је брзо. Сирију је напустио 9. августа и без већих проблема премостио Турску. Најтеже је било кроз Македонију, али све то није ништа у односу на оно што му се дешавало последњих месеци у Сирији.
„Покушао сам да функционишем у рату, али нисам више могао. Убијени су ми сестра, брат и мајка, остао сам потпуно сам. Једини начин да наставим живот јесте да се спојим са породицом. Имам једног брата у Либану и једног у Русији, у Москви. Трећи брат је у Шведској. Он каже да ће ми помоћи да наставим студије, на другој сам години машинства“, каже Омар.
У кампу је одмарао три дана, а затим покушао да пређе у Мађарску, али су га ухватили и вратили у Кањижу. Поново ће покушати.
Махнадер, такође Сиријац, инсистира да говори за Спутњик. Опљачкан је у Београду, па моли да се о томе говори у медијима, како се не би поновило.
„Тражили смо таксисти да нас одвезе у добар хотел, на периферији, где ће нас можда примити. Возили смо се десетак километара, затим је таксиста зауставио аутомобил на неком пустом простору и тражио нам три хиљаде евра. Рекао је, ако ми не дате новац, убићу вас. Био је крупнији од нас, нисмо знали да ли је наоружан. Нисмо могли ништа да урадимо, дали смо му све што смо имали“, каже очајни Махнадер.
Додаје да би волео да се агонија његовог народа ускоро заврши, али каже да, према ономе што сазнаје од људи који су изашли после њега, тешко да се рату назире крај, све је горе и горе.
Сиријка Надиа испред шатора пере обућу у којој су њена браћа и супруг непрекидно пешачили две недеље. Насмејана, каже да је ово најбољи смештај који су имали.
„Добили смо чисту одећу, ћебад и храну. Деца добро подносе пут. Трудимо се да им све представимо као игру. Није лако, али мислим да успевамо у томе. У контакту смо са породицом, телефоном, они су већ стигли у Аустрију. Још нема посла, али се надају да ће се све добро завршити, јер повратка нема, зато ми ништа није тешко“, каже Надиа и додаје, „наставићемо пут, чим се патике осуше“.
Из транзитног центра у Кањижи из сата у сат мање групе миграната крећу ка мађарској граници, која је само неколико километара даље. Кажу, ако буду имали среће, добиће шансу да забораве живот под детонацијама и започну нови.
