Стратегија НАТО-а у источној и централној Европи је на путу да се уруши. На први поглед то не изгледа тако у тренутку када се НАТО трупе размештају у Пољској, балтичким земљама, Бугарској и Румунији. Тешко америчко наоружање се први пут од пада Берлинског зида допрема на границе са Русијом. Пољска је најавила размештање тешког америчког наоружања и позвала НАТО да појача присуство у централној Европи и направи сталне базе у Пољској.
„Желимо да будемо право источно крило Алијансе. Данас, када погледамо стање ствари и распоред база, граница НАТО-а је Немачка“, изјавио је пољски председник Анджеј Дуда у интервјуу за „Фајненшел тајмс“.
Вашингтон планира да распореди трупе у старој војној бази у пољском граду Чијечанову. То је само део од 40.000 војника чије је пребацивање на исток Европе у јуну најавио генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг.
Неколико сати након саопштења о размештању америчког наоружања у Пољској, Столтенберг је отворио центар за обуку војника Северноатлантског савеза и Грузије у војној бази у близини Тбилисија. „НАТО рачуна на Грузију и Грузија може да рачуна на НАТО“, рекао је Столтенберг.
Вашингтон наоружава чланице у источној и централној Европи јер не жели да изгуби њихову подршку, али ова тактика има све мање политичко упориште. Многе европске земље, са Француском и Немачком на челу, јасно су дале до знања да ће ставити вето на даље ширење НАТО-а. Упркос санкција које је ЕУ увела Русији, следећи америчку политику, државе које обликују европску спољну политику не желе сукоб са Москвом већ дипломатско решење за ситуацију у Украјини.
Ратнохушкачка реторика земаља са бившег совјетског простора се у Паризу и Берлину сматра глупом и непродуктивном. Док пољски председник призива НАТО да „прилагоди своје активности империјалистичким намерама Русије“, немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер говори о потреби да се пронађе „нова перспектива у руско-немачким односима“ и залаже се за укидање санкција Москви.
Ентузијазам за подршку Кијеву опада и у Вашингтону. Шеф Пентагона је недавно покушао да оправда акције америчке војске у источној Европи, за коју се већина Американаца од почетка пита шта ту уопште тражи. Ештон Картер је рекао да је њихово присуство неопходно „како са гледишта наших националних интереса, тако и због тога што имамо важне савезнике и партнере у том делу света, а имамо и важне обавезе у оквиру НАТО-а“.
Али приоритети Запада су се променили од почетка рата у Украјини, чији се крај не назире. Стратегија САД да се боре до последњег Украјинца показала се неуспешном у земљи у којој влада има све мању подршку. О сумњама у оправданост америчког војног присуства у Украјини сведочи и анализа бившег саветника Џорџа Буша за Русију, који кривицу за то што су ствари кренуле лоше за Американце сваљује на Европљане. Главни разлог је, сматра он, слаба подршка европских земаља.
„Западноевропске владе желе да САД преузму вођство, али неће да следе Вашингтон ако то много кошта, а ЕУ даје Украјини мање од једног процента помоћи коју је одредила за Грчку“, пише Пол Саундерс у часопису „Нешенел интерест“.
Али нису само Европљани ти који не желе да инвестирају у рат у Украјини, примећује бивши саветник Стејт департмента. Он критикује и америчке „јастребове“, који би да на Украјину потроше 60 милиона долара, колико се издваја за библиотеке у Вашингтону. У условима у којима у европској јавности не постоји ни најмања подршка за сукоб са Русијом, он предлаже да је „боље да се извуче што је могуће више у преговорима, него да увучемо себе и НАТО у значајан пораз“.
У Европи, али и у САД, све је снажније уверење да је Русија потребнија као партнер у решавању међународних криза, пре свега у борби против Исламске државе у Сирији и Ираку, него као противник око неког новог града или области у Украјини. То показује и приближавање ставова САД и Русије око Сирије, где се тражи заједничко решење у борби против напредовања екстремистичке организације Исламска држава.
Овај наговештај слабљења тензија са Русијом није у вези са стратешком визијом САД, већ са ситуацијом на терену. Украјина и Грузија се у европским круговима све више посматрају као нека врста монете за поткусуривање, при чему би се у замену за њихову војну неутралност од Москве тражило да призна њихов суверенитет. Интерес ЕУ је да се што пре укину санкције Русији и поново успостави економска сарадња два европска стуба, Европске уније и Руске Федерације.
