Москва је током више од осам векова преживела много ратова, иако је ретко била поприште директних битака. Непријатељ је више пута долазио до саме руске престонице, али је најчешће ту и заустављан. Најпознатији окршај за Москву догодио се за време Наполеонових ратова, кад су Руси сами спалили свој град, само да га не освоји непријатељ. На улицама руске престонице одјекивали су пуцњи и експлозије и 1905. године, а догађаји у Москви означили су и почетак Октобарске револуције која је прерасла у грађански рат.
Руска престоница је за време Другог светског рата премрежена бункерима и утврђењима која су данас права туристичка атракција. Међу најпознатијима је и тајни Стаљинов логор у Измајлову, једном од московских рејона.
Бункер је био толико добро скривен да се није знало чак ни где је. Пронађен је пре неколико година испод стадиона, а не испод пијаце где је годинама тражен. Реч је о стадиону „Стаљинац“, изграђеном почетком четрдесетих година, који је са својим трибинама за 120 хиљада гледалаца тада био највећи у Европи.
Од бункера према Кремљу води тунел дугачак 15 километара, кроз који може да прође оклопна техника. Војска, власник бункера, отворила је око 100 метара тунела и направила у њему галерију у којој су изложена вредна уметничка дела из Стаљиновог времена која су, за време перестројке, избачена из руских музеја зато што су величала совјетску епоху.
Константин Михајлов, координатор покрета „Архнаџор“, објашњава логику изградње бункера испод стадиона — „сматрало се да, ако дође до бомбардовања Москве, Немци неће бомбардовати стадион јер им је он потребан за организовање парада у част своје победе“.
Бункер је кроз тунеле метроа — а познато је да у Москви, поред метроа који се користи свакодневно за превоз грађана, постоје и паралелни тунели изграђени у војне сврхе — био повезан са подземним пунктом противваздушне одбране у близини метроа „Таганска“. После рата, бункер је конзервиран и — заборављен.
Михајлов подсећа да се на њега буквално случајно наишло почетком деведесетих година, а онда га је купио неки приватни трговац и у њему направио складиште за своју робу.
Званично, тамо се сада налази музеј, филијала Централног музеја Оружаних снага Русије. Ипак, у Музеју оружаних снага тврде да њима музеј не припада.
У пракси, бункер већ двадесет година прелази из руке у руку и све док његово постојање није објављено на телевизији, продаване су карте за екскурзије по бункеру. Ко их је продавао — нико није могао да објасни. Табла ЗАО ФОП „Измајлово“ не говори много. Ипак, могуће је било позвати одређени број телефона и заказати посету за 12 хиљада рубаља (око 270 евра) ако иде једна особа, или за 15 хиљада рубаља (око 330 евра) — за петоро људи. За више људи — и цена је била виша. На телефонски позив у „Измајлову“ одговарају да посете нису дозвољене. „Суд их је привремено забранио“, каже љубазни женски глас.
Стаљинов бункер је цела мрежа подземних тунела и хангара која има десетину излаза у разним деловима Измајлова. Све комуникације су исправне и просторије се греју. „Систем грејања иде по целом парку и одлази у главни колектор — многоспратни подземни систем“, објашњава Михаил Савкин, руководилац центра за подземна истраживања.
Он подсећа да су се повремено у московским медијима годинама појављивали текстови у којима се тврдило да су трговци недавно затворене Черкизовске пијаце илегално живели по тим тунелима и бункерима, а постоји и верзија (на основу изјава Јурија Корнејука, милиционера), да су многе просторије претворене што у складишта, што у илегалне фабрике, ресторане, пекаре, борделе…
Бункер је грађен као резервни командни пункт Врховног команданта Јосифа Висарионовича Стаљина 1939. године, као део државног програма за осигурање безбедности земље.
Лични Стаљинов блок чинили су сала за заседање Врховне команде Црвене армије, радни кабинет и собе за одмор Стаљина, трпезарија, кабинет Генералштаба, собе за ратно опслуживање и обезбеђење.
Део простора испод трибина стадиона био је предвиђен за пријем гостију и за радне кабинете.
Према званичним подацима, Стаљин је посетио бункер почетком 1941. године, а од почетка новембра до почетка децембра исте године радио је у њему. Управо ту је донета одлука о одбрани Москве.
