Милорад Екмечић спада у ред најзначајнијих српских историчара, сматрају његове колеге Предраг Марковић и Чедомир Антић.
„Он је вероватно највећи наш историчар 20. века. Врло је важна његова посвећеност не само науци већ и трендовима. Он је припадао и генерацији професора Андреја Митровића, они су били велики пријатељи, мада никада нису били истомишљеници. Они су били велика веза наше науке са Европом и светом“, каже Антић.
Милорад Екмечић је човек огромног утицаја на српску историографију, сматра Предраг Марковић.
„У неколико његових великих дела као што су ’Стварање Југославије‘ и ’Историја Југославије‘, коју је писао са Божићем и Дедијером, поставио је читав низ нових методолошких сазнања и приступа. Он је један од првих који је користио нове правце у историографији — културну историју, историју менталитета, историју друштва… Вероватно је ’Стварање Југославије‘ једна од најбољих историографских књига свих времена код нас“, каже Марковић.
Екмечић је рођен у херцеговачком селу Пребиловци код Чапљине, у ком су усташе 1941. извршиле стравичан злочин над Србима. То што се десило његовом завичају морало је да остави трага на његово дело.
Марковић сматра да је Екмечићев рад био оптерећен српско-хрватским односима и верским односима.
„Велика се расправа води око његовог веровања да су вере, пре свега католичка црква, која је најорганизованија, имале фаталан утицај на развој региона. Он је сматрао да је верски сукоб био један од најснажнијих фактора наше историје“, закључује Марковић.
Екмечићеве идеје о утицају католичке цркве на међунационалне односе у бившој Југославији биле су револуционарне у време када су изнете зато што су биле у несагласју са историјским позитивизмом и марксизмом, каже Чедомир Антић.
„Он је творац кованице да је религија вододелница нација, код нас посебно. И то је оно што је истина. То за Мађаре није важило, као ни за многе средњоевропске народе, али за Србе и Југословене је било и те како важно“, каже Антић.
Милорад Екмечић основну школу завршио је у Чапљини, а гимназију у Мостару. Оба родитеља изгубио је у рату. После рата уписује Општу историју на загребачком Свеучилишту где је и докторирао на тему босанскохерцеговачког устанка 1875-1878. Предавао је на Филозофском факултету у Сарајеву, а истраживачким радом бавио се у београдским, загребачким, задарским и бечким архивима. Специјализацију је завршио на Принстону, а на сарајевском филозофском факултету предавао је до избијања грађанског рата у БиХ 1992. Муслиманске снаге су га ухапсиле, заједно са породицом, и једно време држале их у логору за Србе у Основној школи „Вратник“, одакле га стављају у кућни притвор. Тајно је пребегао на територију Републике Српске, а потом и у Београд, где постаје редовни професор Филозофског факултета у Београду.
За дописног члана Академије наука и умјетности БиХ изабран 1973, а за редовног 1981. године. Члан Српске академије наука и уметности ван радог састава постао 16. новембра 1978; у радни састав преведен 1. јула 1992. године. Био је дописни члан и Црногорске академије наука и умјетности од 1993, као и члан ван радног састава Академије наука и умјетности Републике Српске од 1996. године. Милорад Екмечић био је члан Сената Републике Српске у другом сазиву од 2009. године.
