Русија је послала захтев Бан Ки Муну да се седиште Уједињених нација пребаци у Женеву.
Повод су невоље које је имала председница Савета Думе Валентина Матвијенко да добије визу од САД како би присуствовала самиту Међупарламентарне уније, који се одржава у Уједињеним нацијама у Њујорку. Ова најстарија међународна организација (основана 1889. године) међу својим члановима има 159 парламената и девет регионалних парламентарних скупштина као придружених чланова и блиско сарађује са Уједињеним нацијама.
САД су након процедуре која се одужила ипак дале визу Матвијенковој, али без могућности да присуствује самиту. Назначено је, наиме, да може да присуствује састанцима УН, али не и састанцима у УН.
Валентина Матвијенко је на америчкој листи руских политичара на које се примењују санкције. Према споразуму који је потписао са УН, Вашингтон је дужан да одобри визе као земља-домаћин. Ова обавеза га, међутим, не спречава да околност што се седиште УН налази на његовој територији користи као инструмент за условљавање.
Није то први пут. Председник Боливије Ево Моралес у говору пред Генералном скупштином УН пре две године затражио је исто што и Русија — да се седиште организације пребаци на територију државе која је ратификовала све конвенције УН, што није случај са САД.
Моралес је изразио солидарност са својим венецуеланским колегом Николасом Мадуром, који је оптужио америчке власти да су све учиниле како не би присуствовао скупу у УН.
„Како можемо да будемо сигурни на састанку УН у Њујорку?“, питао је Моралес. „Овде нам не гарантују визе нити одобрење за прелетање, прети нам се и изложени смо уценама“. Власти Венецуеле су претходно оптужиле САД да су одбиле да дају дозволу за прелетање авиона којим је Мадуро ишао у званичну посету Кини.
Ови дипломатски инциденти су последица односа Америке према УН, која је ову организацију одувек посматрала као инструмент спољнополитичког утицаја, а не као форум за сучељавање различитих мишљења. Зато је тај однос често контрадикторан, ауторитаран, често конфликтан и недоследан.
Када је 50-их година прошлог века у њу ушао велики број земаља које су се ослободиле колонизације, несврстаних и земаља у развоју, САД су изгубиле аутоматску већину која би блокирала резолуције Генералне скупштине.
Од чувених говора Че Геваре о бестијалности америчког империјализма до обраћања француског министра спољних послова Доминика де Вилпена, који се 2003. године супротставио америчкој инвазији у Ираку, УН су често биле позорница на којој се у последњих пола века могла чути снажна критика америчке спољне политике. У земљи која тешко прихвата мултилатерални оквир за решавање међународних питања, која је окренута унутрашњој политици и националним интересима, оваква критика је водила ка изолационизму.
Деведесете године су донеле преокрет америчке политике према УН. Након „повратка“ у УН за време Џорџа Буша, Клинтоновог „ауторитарног мултилатерализма“, фијаска у Сомалији, где је за смрт 18 америчких војника у оквиру мировне мисије Вашингтон оптужио УН, САД су поново показале жељу да чврсто контролишу организацију. Вашингтону је утолико лакше било да наметне позицију моћи у унилатералном свету после Хладног рата.
У УН су амерички представници тражили легитимитет за своју спољну политику и војне интервенције, а Савет безбедности је постао тело у коме се воде преговори који често личе на трговину. У ситуацијама када су знали да неће добити подршку Савета безбедности, САД су се једноставно оглушавале о његово постојање, као у случају бомбардовања Југославије 1999. године.
Међународне организације су из америчког угла корисне само уколико не ограничавају њихово вођство и иду наруку њиховим стратешким интересима. То се 2011. године добро видело на примеру Унеска, када су Северноамериканци једноставно престали да финансирају ову организацију УН која је примила Палестину у чланство упркос уцени Вашингтона. САД су истог дана блокирале 60 милиона долара свог удела у буџету, што је 22 одсто буџета ове организације.
Утицај САД је ослабио демократски механизам УН, због чега су реформе неопходне.
