После мајске параде за Дан победе у Москви, и прослава 70. годишњице победе над фашистичким Јапаном, која ће се одржати 3. септембра у Пекингу, на Западу је добила дневнополитичку конотацију, а слично оној у Русији, ни на ову неће доћи западни лидери. Обе параде проглашене су за демонстрирање моћи — руска је стављена у контекст украјинске кризе, а предстојећа кинеска доведена у везу са, како кажу на Западу, кинеским територијалним претензијама у Јужном кинеском и Источном кинеском мору. Зашто параде не сметају западним земљама само кад их оне праве, а руске и кинеске их алармирају? Запад само тражи изговор да још једном упозори Кину да ће строго контролисати и спречавати њене покушаје да повећа свој утицај на међународној сцени, каже за Спутњик познати руски експерт за Кину и професор на Универзитету Тамканг на Тајвану Владимир Маљавин.
Таква позиција је веома ружна и подла, јер се обележава победа над фашистичким Јапаном, у којој је, узгред, Америка била савезник Кине, били су браћа по оружју. Шта смета да мирно обележе тај датум три државе — Русија, Кина и Америка. Али не, одмах почињу око тога пропагандистичке акробације, додаје он.
Према прогнозама експерата, Кина ће у наредној деценији економски претећи САД. Може ли светско лидерство Кине довести до напетости у међународним односима који већ дуго почивају на лидерској улози Америке и њеној војној и економској моћи?
— Кина реално може да постане највећа економска сила света. Какве ће бити последице тешко је рећи, јер за то је потребно разумети многе факторе кинеске политике, а њих лоше процењују на Западу. Рецимо, може ли Кина ући у конфронтацију са Западом? Према правилима кинеске стратегије, да би победио, треба да се равнаш према противнику. То значи да Кинези засад, по мом мишљењу, неће преузимати иницијативу у међународним пословима, они ће се равнати према Западу и можда ће се тиме сасвим задовољити. Истовремено, на унутрашњем плану КПК је руководећа и усмеравајућа снага. Та вододелница између унутрашњег и спољашњег је веома важна у кинеској политици.
Значи, Кина неће ићи на конфронтацију са Западом?
— Важан је општи карактер њене стратегије, а то је стратегија праћења сигнала Запада, а не офанзиве. Кина не жели да буде лидер у западном смислу те речи. Зато што кинеска цивилизација уопште нема појам активног субјекта који би потчињавао свет у смислу окупације и насиља. А стратешког сучељавања ће свакако бити, уз коришћење свих могућности — економских, културних, идеолошких.
Може се рећи да Кина неће бити агресивна, али да неће дати на себе?
— Увек наводим пример кинеских четврти, расејани су по читавом свету а не стварају никакве проблеме друштву у ком постоје. Напротив. Узмите било коју европску престоницу где постоји кинеска четврт. Где су Кинези? Уопште се не виде, не улазе ни у какву конфронтацију. Лојални су сваком политичком режиму, увек могу са сваким да се сложе, а реално освајају у свом унутрашњем простору економске ресурсе за себе. То је форма која је непозната на Западу, паралелни свет који неће улазити сукобе са Западом јер нема форму, нема принцип самоидентификације, нити ће себе потврђивати насилним путем. Ако Кинези дођу, нећете их приметити.
Нове финансијске структуре у којима Кина учествује, попут Азијске банке за инфраструктурне инвестиције и Развојне банке земаља БРИКС, многи тумаче као удар на финансијску доминацију САД.
— Није толико удар колико тежња да се створи властити економски простор и да се он огради од притиска Запада, да се направи сопствени ослонац у глобалној економији. Друго, Кинези траже излаз на Запад и желе да Запад прихвати њихову експанзију, између осталог и преко новог Пута свиле. Засад то, као и покушаји Русије да изађе на Запад као испоручилац сировина, наилази на оштру конфронтацију Запада, он свим снагама покушава то да избегне, самим тим минирајући идеју глобалног света коју је он и измислио. Испоставља се да је глобализам за Запад могућ само ако постоји његова доминација. Зато је потребно време и преиспитивање принципа међународне политике, које ће неминовно доћи као фаза реалне глобализације а не потчињавања света диктату САД и њихових савезника.
По мишљењу Русије и Кине, реална глобализација подразумева полицентрични свет.
— Да, полицентрични свет, који подразумева симбиозу евроазијске метацивилизације и евроамеричке метацивилизације. Они треба да разјасне међусобне односе, али не путем рата, већ морално.
Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је рекао су односи Русије и Кине најбољи у историји. Слажете ли се с том оценом?
— Вероватно је тако. Постоје објективне спољне околности које Русију и Кину упућују на сарадњу. Ове године су се оне испољиле у пуној мери. Друга је ствар што су Русија и Кина у суштини веома различите и тек нешто боље разумеју једна другу него што Запад разуме Кину. А ако се формира јединствени евроазијски простор, неће бити важно да ли ће Русија ту бити млађи партнер или неће. У породици не треба да буде спорова између млађих и старијих, питање амбиције треба само од себе да отпадне из моралних разлога глобалне одговорности.
Кина и Србија имају потписан споразум о стратешком партнерству, а за Србију је важна кинеска подршка око Косова. Неки кажу да је то зато што и Кина има проблем Тибета, Тајвана…
— Тибет не тражи независност, него аутономију. Спор Далај ламе и кинеских власти није у суштини политички спор, то је спор око моралног ауторитета, око „образа“, ко ће кога више поштовати. Политички се питање може доста лако решити. Што се тиче Тајвана и Косова, ту нема ничег заједничког. На Тајвану постоји Кинеска Република која је земља-оснивач УН и која се после грађанског рата свела на територију Тајвана и околних острва. То не значи да је она правно незаконита. Да би се објединила са Кином потребно је да то буде добровољно. Око тога се воде сви спорови. Али то је посебна прича. Какве везе има Косово? Тајван је „антикосово“. Косово су насилно отцепили од Србије и прогласили тамо независну државу уз пратећи геноцид над српским становништвом. И шта је ту заједничко с Тајваном?
