Мени је за који дан педесети рођендан. Људи свашта чине у тим годинама, махом лудорије. Да ли је овај драматичан преокрет у мом животу таква једна лудост средњих година?
Имам удобан и остварен живот, заокружену каријеру, материјалну обезбеђеност, а изнад свега мање-више потпуну независност и некакав углед човека од интегритета. Да ли се независност и углед морају жртвовати, или макар испрљати, у песку политичке арене? Ивица Дачић, који је своје таленте за убеђивање показивао од Аргентине до Ист Ривера, убедио је и мене, рекавши да ме је позвао управо због независности и интегритета.
Има тренутака када политика више није дневна борба за власт, већ борба за опстанак земље. Тада би требало да сви у њој учествују. То се десило пре 100 година, када су сви умни људи Србије прискочили у помоћ, волели Пашића или не, чак и задрти републиканци. Многи су напуштали господске животе европских професора.
Како ја замишљам своје деловање у овој Партији? Не занимају ме посланичка, министарска, одборничка места. Не занимају ме игре моћи, ни у Партији нити изван ње.
Замишљам да ћу повећати обим онога што и иначе радим. Дакле, поваздан размишљам о томе куда иде Србија, шта је чека, да ли можемо да искористимо искуства из прошлости да се припремимо за те мутне вирове и брзаке страшног историјског тока. Које идеје и искуства нам користе? Шта да одбацимо? Појединац, нити може да схвати сву сложеност наше стварности, нити може да утиче на њу. Моћна организација као што је СПС, може да умрежи мислеће људе широм Србије. То ме је определило за СПС. Сви знате да сам претходно подржавао једну сасвим другачију опцију, коју заступају људи које и даље веома ценим и поштујем. Међутим СПС ми омогућава шири делокруг. Неће ми бити тешко да обилазим села и градове наше земље, да сазнам шта тамо људи мисле, како виде Србију за 10 или 20 година? Волео бих да такву расправу потпуно демократизујемо и да је покренемо на друштвеним мрежама. Пуна је Србија паметних и предузимљивих људи, који већ граде будућност. Хајде да направимо „брејнсторминг“ на националном нивоу. Хајде да онда створимо идејну платформу за будућност, засновану на неспорним идејама, које прихвата већина народа, или макар његов најумнији део. А које су то идеје? Њихов пун обим ћемо сазнати након овог великог посла. Али, чини ми се да су два основна начела нужни део сваке озбиљне политичке платформе. То су социјална правда и национално достојанство.
Разуме се, све то може да пропадне. Политика је, вероватно, као тамни вилајет из бајке. Ко уђе, каје се, ко не уђе, исто се каје. Можемо да останемо напољу, и да пљуцкамо по политици и политичарима, као она двојица чича у „Мапет шоу“. А можемо да причамо својим унуцима, даће Бог да их буде што више, како смо у одсудном часу нешто покушали. Хајде да покушамо!
П. С. Од данас нисам више члан Управног одбора РТС. Поносан сам што сам био део националног сервиса.
