Мирослав Јосић Вишњић, рођен у Стапару крај Сомбора 1946. године, био је српски прозаиста, најпознатији по романима и причама. Остаће упамћен и по драмама, песмама, сценаријима и есејима које је такође писао.
У књижевности се јавио крајем 60-их година 20. века, када се, према речима критике, издвојио захваљујући снажној поетичности која је остала главно својство његовог приповедног стила.
За Радивоја Микића, професора Филолошког факултета и књижевног критичара, Мирослав Јосић Вишњић је као човек и као писац био велики противник конвенција, како књижевних, тако и друштвених. Према Микићевом мишљењу, он је увек био против нечега, увек је његово и књижевно и јавно деловање било деловање у отпору.
„Иако се он може посматрати као настављач оне линије која у српској књижевности започиње са Јаковом Игњатовићем, а потом преко Вељка Петровића и Милоша Црњанског практично стиже до наших дана, Јосић Вишњић је и велики истраживач, писац који је непрекидно настојао да пронађе нешто ново, а то ново он је пре свега тражио у некој врсти лиризације прозе и у настојању да што боље изрази дубоко меланхолични доживљај света“, рекао је Микић.
Сада када је Јосић Вишњић отишао, сматра Микић, можемо рећи да смо изгубили писца који је практично настојао да реализује један гигантски подухват и да напише циклус романа који би свакако био обухватнији од оног циклуса који је остао неостварен у опусу Милоша Црњанског.
Мирослав Јосић Вишњић је објавио низ књига прича, међу њима и су и „Лепа Јелена“, „Дванаест годова“ и „Квартет“, као и романе „Чешка школа“, „Роман о смрти Галерије“, „Приступ у светлост“, „Приступ у кап и семе“ и „Световно тројство“
„Мирослав Јосић Вишњић био је повереник књижевности, свакако један од најбољих стилиста српске прозе од 1968. године до данас. Све што је писао било је његова служба језику и традицији којој је припадао. Он је, на трагу Вељка Петровића и Милоша Црњанског, продужио сетни, поетизовани, равничарски дух српског приповедања. Његова Бачка била је позорница што историјских што свакодневних прича о људским судбинама“, изјавио је за Спутњик књижевник Михајло Пантић.
Он ће га, каже, „упамтити као ретког пријатеља, несмиреног, бунтовног, али правичног духа“. Према његовима речима, „књижевна критика је, на срећу, издашно тумачила и високо вредновала Јосићево дело“.
„Мирослав Јосић Вишњић је по свему заслужено добио најзначајније награде и признања, а верујем да ће га у будућности прихватати и шири кругови читалаца“, сматра Пантић.
Мирослав Јосић Вишњић спада у ред српских писаца који су за свој прозни рад добили и НИН-ову и „Андрићеву" награду. НИН-ову награду добио је за роман „Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба“, а Андрићеву за „Нове годове“.
Поред бројних награђиваних прозних дела које је оставио, Јосић је неговао и многа, нимало типична пријатељства са људима из света те уметности.
„Јосића Вишњића ћу свакако памтити као необичног човека, са којим није било лако бити ни пријатељ ни савременик јер вас је он увек постављао пред неке изазове, да се прво одржите на висини оног пријатељства које је он увек нудио људима, а оно је подразумевало неку врсту изразите строгости у поштовању оног што би био и књижевни и јавни морал. Јосић Вишњић је истовремено био и једна пријатна личност, зато што је у себи неговао посебну врсту фанатизма који је подразумевао, пре свега, потребу да се оствари нешто што није сасвим досежно у једном, обичном људском животу“, закључио је Радивоје Микић.
