Реприза „афере Миша Банана & Ивица Дачић“ отворила је, случајно или не, и стару полемику о политичким (не)слагањима између Томислава Николића, бившег председникa СНС-а и његовог наследника Александра Вучића. Непознаница у односима њих двојице за собом аутоматски повлачи и одређена „превирања“ унутар странке, и формалну поделу на следбенике једног, или другог.
Да Српска напредна странка није више она странка која је 2012. године под палицом Томислава Николића на изборима победила десетогодишњи режим демократа, одавно је јасно. То постаје још јасније сваки пут када неко од напредњачких министара јавно опонира свом бившем страначком председнику — Томиславу Николићу.
Случај „банана“, када је Николић изнео став да разуме Ивицу Дачића као и да је на његовој страни, моментално је изазвао реакцију министра унутрашњих послова Небојше Стефановића:
„Искрено и дубоко се не слажем са мишљењем председника Николића“.
Ланчану реакцију на Николићеву изјаву наставила је министарка за саобраћај Зорана Михајловић, дајући своју подршку Стефановићевим речима.
Дакле, ако министри једне странке из које је поникао председник државе имају слободу да се супротставе чак и његовом мишљењу, да ли су онда спекулације о подели на „Томине“ и „ Вучићеве“ напредњаке оправдане?
Да је СНС кренуо у унутрашње реформе најављено је одмах после Главног одбора социјалиста. Генерални ремонт у својим редовима напредњаци су најавили за јануар. А евидентно је да нико ко не буде на европском путу којим је странка, под палицом Александара Вучић, кренула, неће више бити играч овог тима.
Пронационални постулати на којима је СНС 2012. године дошла на власт су се негде на европском путу загубили. На њиховим крилима је Томислав Николић, један од оснивача СНС-а, и донео победу овој странци. Такву ју је у руке препустио Александару Вучићу, који заступа проевропске идеје — а оне нису баш по вољи свих чланова партије. Незадовољство променом политике странке један је од сегмената благих турбуленција у СНС-у. Други, можда и већи сегмент је чињеница да су многа уста гладна функција, у странци незадовољна јер нису адекватно нахрањена, то јест, чланови нису добили очекивана намештења као награду за страначки труд.
Одлука Вучића да министарства подели са социјалистима, али и са странком Александара Вулина, која једва да је видљива у истраживањима јавног мњења, још је код формирања Владе изазивала гунђања међу чланством. Широко бирачко тело и вишеструке победе на локалном нивоу широм Србије Вучић је такође поделио са коалиционим партнерима, а локално напредњачко тело, које је и највеће упориште гласача ове странке, остало је неухлебљено. Из овог угла гледано, странка може да иде у два правца: или да се подели, или да нађе начин да се чланство намири. Извеснија је ова друга опција па би зато избори и због овога можда били сигуран пут.
Управо ту би могла да буде и „тачка кључања“ која ће напокон довести до јасне дефиниције односа Николић — Вучић. Али не само то. Ако смо 2014. године имали изборе како би нови председник напредњака Александар Вучић вољом народа био изабран за премијера, сврха ових избора вероватно би била да се једном заувек напредњаци ослободе сенке бившег лидера странке Томислава Николића. Да ли ће цена бити превисока, остаје да се види. Сигурно је једно, „банана“ чини се неће бити сервирана оном коме је намењена, већ ономе коме је суђена.
