За сада, наш регион дао је два кандидата — Весну Пусић, коју је кандидовала влада Хрватске и Данила Тирка, кандидата словеначке владе. Као незванични кандидати спомињу се и Бугарка Ирина Бокова и словачки шеф дипломатије Мирослав Лајчак, али и бивши српски министар спољних послова Вук Јеремић. Кандидата из источне Европе могу да предложе и друге земље чланице УН.
Србија је као неутрална земља можда у најосетљивијој, а можда и у најповољнијој позицији да представља Источну Европу у УН, каже бивши министар спољних послова СРЈ и амбасадор при УН Владислав Јовановић. Међутим, она још није истурила свог кандидата за генералног секретара светске организације.
С обзиром да се српска влада још увек не изјашњава по том питању, изгледа да то и није на њеном дневном реду. Јовановић каже да не зна постоји ли реални интерес Србије да истури свог кандидата и да ли тај кандидат има реалне шансе да буде прихваћен од стране других.
Веома је значајно да се земље региона усагласе и, ако могу, да изађу са једним кандидатом, јер то јача шансе да та особа прође. Међутим, у овом тренутку у Источној Европи има више кандидата, што отежава избор, каже Јовановић.
„Велике силе, пре свега стални чланови Савета безбедности имају интерес да кандидат буде и по мери њихових схватања и очекивања — да буде човек који ће водити рачуна и о њиховим интересима, пре свега Америке која је најутицајнија у УН“, закључује Јовановић.
Када кандидат из Источне Европе буде био издвојен као најпогоднији, треба да прође процедуру која се завршава избором у Генералној скупштини УН, где се бира простом већином.
„Међутим, врло је важно да кандидат добије „благослов“ сталних чланица СБ, пре свега Америке. До сада ниједан генерални секретар није могао да буде изабран, а да није стекао довољно америчко поверење и сви су они били у знаку тог поверења које им је Америка поклањала“, каже Јовановић.
Јовановић наводи пример Бутроса Галија, који је био једини генерални секретар УН који није реизабран у другом мандату зато што се сукобио са САД, и Дага Хамершелда, који је погинуо у авионској несрећи у Замбији, током конгоанске кризе.
„Хамершелд је био поприлично интелектуално самосталан и интровертан и вероватно је био у нескладу са очекивањима САД. Са друге стране, Бутрос Гали је био превише самостална личност по укусу Америке и због тога је долазило до трења и трвења између њега и представника САД у Савету безбедности, нарочито између Медлин Олбрајт, која га је јавно прозивала да треба да зна ко га плаћа. Једино он није изабран у другом мандату, управо због тога што није испуњавао америчка очекивања да генерални секретар, као први грађанин света, мора стално да води рачуна и о осетљивости Америке на поједина питања“, тврди Јовановић.
Обавезе и обзири које генерални секретар има према Савету безбедности, поготово Америци, спутавају га и ограничавају његов утицај на решавање светских питања и криза, каже Јовановић.
Источна Европа је у процесу истурања свог кандидата, али то неће бити лако, категоричан је Јовановић. Он каже да ће Америка преферирати кандидата који долази из земаља чланица НАТО пакта, што је према Јовановићу природно, јер тај ће човек бити нешкодљив за америчке интересе.
