Дан први: Београд, парк код Економског факултета
Дечак од десетак година прилази Јовани Винчић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила и тражи јој сапун. Иза њега још неколико малишана пружа руке. Сцена је хаотична, свуда око нас су мигранти, много је породица са малом децом.
Старији, видно исцрпљени, седе на зиду, на клупама, испред малих шарених шатора у којима ће преноћити. Шатора нема за све, па многи спавају на земљи. Они млађи прилазе волонтерима из хуманитарних организација и Београђанима који су донели помоћ. Одећа коју су изнели брзо је разграбљена. Много је спонтаних излива солидарности, али то није довољно.
„Овде стално морате да говорите: ’Готово, нема довољно, сачекај‘“, каже активисткиња организација која свакодневно обилази мигранте и дели им одећу, лекове, пелене, шампоне, средства за дезинфекцију….
„Овако не може дуго да траје. Помоћ не може да се заснива на малим организацијама. Не можемо да донесемо довољно шатора и врећа за спавање. Када пада киша крију се у гаражи. Не знам шта је стратегија државе, али ускоро ће бити врло тешко контролисати ситуацију“, каже забринуто.
Влада је обећала да ће отворити прихватни центар у близини Београда, али се испоставило да тај објекат није у власништву државе, објашњава нам саговорница. Сада траже нови.
Прилази нам група младића. Кажу да су из Авганистана, али су по свему судећи Пакистанци.
Пакистанци се често представљају као Авганистанци јер мисле да ће тако лакше добити азил у Европи. Питамо их где иду:
„Идемо да студирамо. Неко у Француску, неко у Немачку, а неко у Лондон…“
Педесетогодишњи зубар из Сирије набраја које је све градове и земље прешао са породицом на путу до Србије:
„Истанбул, Измир, Атина, Македонија…“
Више од 80 одсто миграната у парку је из Сирије, али има и оних из Авганистана, Сомалије, Еритреје, Сенегала. Они који имају новца одлазе да се истуширају до оближњих хотела или станова које им изнајмљују становници овог краја.
За мигранте је главна бојазан како ће да наставе пут. Исцрпљени су, али задовољни јер верују да је циљ близу, да ће ускоро бити на путу за Аустрију или Немачку. Многи још нису свесни шта их чека на граници.
Са аутобуске станице траже превоз за Кањижу…
Следи — други дан…
