Дан други: Најтеже је када вам се захвале
Кањижа, избеглички камп. Сиријска породица седи на земљи испред шатора. Отац, мајка, две ћерке и син. Девојчица посматра свет који промиче и црта нешто на папиру.
„Цртам шаторе, девојчицу и камере у које људи причају“, каже ми стидљиво. Изненађује њена мирноћа, осмеси које дели са сестром и братом.
Ишчекивање слободе
„Навикли су, зато су такви“, каже њихова мајка. „Објаснили смо им да идемо на пут и како ће бити и зато су мирни. Рекли смо им да када буде разлога да се смејемо, смејаћемо се, када буде разлога за плач, плакаћемо.“
Након пет година рата напустили су Сирију. Беже, кажу, од Башара ел Асада и од Исламске државе. Екстремистичка организација која је освојила значајне територије у Сирији и Ираку врши одмазду над цивилима и заводи терор. На удару су нарочито жене.
„У Алепу и другим градовима у које су ушли жене не смеју да излазе на улицу откривеног лица, морају да буду скроз покривене. Иначе их кажњавају шибањем“, објашњава нам саговорница.
У дугом ходу од Сирије до Србије мало је било прилика за задржавање, за разговор. Прати их неизвесност да ли ће стићи до Данске, где су се упутили.
„Тамо ми је сестра, каже да се добро понашају према азилантима, да је живот добар“, каже отац. Шта очекују од новог живота у Европи? „Да будемо слободни, и да деца иду у школу. После бола и умора надамо се да ће бити боље.“
Да ли им је било тешко да напусте земљу? „Тешко је, срце нас боли, али немамо избора. Да немамо децу, не бисмо никада напустили Сирију. Верујте, када се поново врати мир у Сирију нећете видети ниједног Сиријца у Европи. Јако смо везани за нашу земљу“, преводи ми њихове речи Јасмина, која заједно са братом Кемалом волонтира у кампу.
Страх од српске зиме
Кемал ел Шаири је преводилац из Балканског центра за миграције и хуманитарне активности и докторант на Београдском универзитету. Свима је на услузи, његова срчаност и бодри дух делују попут мелема за уморне, изгладнеле и болесне. Отац му је Либијац, мајка Српкиња. Његов ујак је био жртва политичког прогона у Либији, па добро разуме шта је све могло да натера ове људе да напусте своју земљу. Са избеглицама је од почетка августа, када прихватни центар још није био отворен и када су спавали у парковима, под ведрим небом.
Хигијенски услови су били страшни, каже. Сада имају воду, тоалете, шаторе, туш-кабине, храну коју дели Црвени крст.
„Најтеже је када вам се захвале за неке просте ствари, као што је тоалет папир. Човек затражи ролну папира, даш му, а он се захваљује као да сте му дали бубрег. То говори кроз шта су све прошли и у чему им све нису помогли“, каже Кемал.
Прошле среде је пробијен рекорд са 3.000 избеглица које су прошле кроз камп. Кемал верује да ће их бити све више.
„Чуо сам да на турској граници чека два и по милиона људи“. Плаши га долазак хладног времена. „Овај терен је отворен, ветрови су јаки, зима на северу Србије је снажна. Не смем ни да помислим шта ће да се деси.“
Основних ствари има, али недовољно.
„Недостају храна, лекови, ћебад, одећа, преводиоци.“ Политичари дођу, сликају се и оду, а обећања углавном не испуне. Слично је и са Високим комесаријатом УН за избеглице, чија је помоћ симболична. Главни терет пада на неколико волонтера из хуманитарних организација, попут Кемала.
Група Сиријаца, махом Курда, седи испред шатора које је донирала руска влада, односно Српско-руски хуманитарни центар у Нишу. У њима је и по тридесетак људи. У сваком шатору има струје, на прикључцима се пуне мобилни телефони, највреднији предмет који поседују, једина веза са светом који су оставили и светом у који одлазе.
Фамозни отисак прста
Последња станица пред улазак у ЕУ се показује као најтежа. Метална ограда коју су Мађари подигли је симбол страха који Европљани осећају пред незапамћеном сеобом народа са Блиског истока и из Африке.
„Повређени су, уморни и измучени, прошли су шест, седам држава, беже од рата, неки су изгубили породице, неки су болесни. Сви су у тешкој ситуацији, али њихов највећи страх је прелазак у Мађарску и фамозни отисак прста“, каже Кемал и објашњава:
„Постоје два типа отиска прстију. Један је за регистрацију, то је неопходно, други је за азиланте. Ако им узму такав отисак прстију једина земља која ће да их прими је Немачка, остале ће их вратити у земљу у којој су дали отисак прстију, односно у Мађарску. А Мађарска ће их, према споразуму о реадмисији, вратити у Србију, што значи да се враћају одакле су дошли.“
Асад Омар, Курд из Сирије, жели да се прикључи породици у Данској, неће у Немачку. Зато је принуђен да се ослони на кријумчаре, као и већина других у кампу који траже начин да пређу границу. Већ три дана је овде али их није видео. Плаши се да ће Мађари потпуно да затворе границу пре него што успе да прође.
На путу до Србије, преко Турске, Грчке и Македоније, изненадило га је што међу мигрантима има много Ирачана, Пакистанаца, Авганистанаца. „Побегли смо из наше земље због рата, покушавамо да спасемо децу, али не знам зашто одлазе људи из других земаља. Многи се представљају као Сиријци да би ушли у Европу. Они нам праве проблеме и већ је било сукоба због тога“, каже Омар.
Разговор прати дечак измученог мршавог тела и крупних очију које су још изражајније на кошчатом лицу. Глава му је замотана испод качкета, има рак.
„Носио сам га на леђима кроз шест земаља“, каже његов отац. Кренули су у Шведску и као и Асад плаше се да ће им узети отисак прстију у Мађарској. Немају новца да плате кријумчаре. „Када остали крену према граници поћи ћу и ја са сином. Његово стање може да се погорша у сваком тренутку“, каже.
Следи — трећи дан
