Дан трећи: Колико има до Будимпеште?
На излазу из прихватног центра, где стижу аутобуси који превозе избеглице из правца Београда, формирала се колона која је као по команди кренула у правцу границе.
Са десне стране земљаног пута је ергела, девојка која јаше коња не обраћа пажњу на егзодус који се одвија пред њеним очима. Једна мања група се зауставила, проверавају на мобилном телефону да ли се крећу у добром правцу.
На граници са Мађарском пруга прекида жичану ограду. Тројица мађарских полицајаца са зеленим хируршким маскама на лицу равнодушно посматрају колону која улази у Мађарску. Радници из комуналне службе постављају нови слој жице која ће ускоро бити непробојна. За прелаз преко пруге ставиће капију, кажу. Пут настављају железничком пругом која води ка мађарској граници. Ходају по шинама натоварени руксацима и кесама, колико могу да понесу у рукама. Мајке, неке са марамама а неке без њих, вуку скромни товар загледане испред себе, док деца, каткад сасвим мала, трче иза њих у страху да не заостану. Нешто даље, док пролазе кроз село Хоргош, мештани их посматрају у неверици.
Пруга даље сече оранице и осушена поља сунцокрета. Педесетогодишњи Сиријац са лаким штапом у руци, на који се повремено ослања, показује ми на мобилном телефону слику своје деце која су остала у Сирији. Када буде нашао неки смештај у Европи и они ће доћи. Пролазимо поред жене и мушкарца који су се досетили да продају воду и храну избеглицама, кријући се од полиције у жбуњу поред пруге.
На крају пута је камп Реске, смештен усред ораница. Из далека призор подсећа на музички фестивал, са разнобојним шаторима између којих се креће десетине људи. На пољу поред пута страшило се кези. Његово присуство појачава утисак тужног спектакла. За телевизијске екипе које су се слиле у камп то је још само једна сензационална слика коју ће послати у свет.
Претходног дана је мађарска репортерка Петра Ласло овде снимљена како шутира и саплиће избеглице који су покушали да умакну мађарској полицији.
Изблиза, камп личи на карантин, са полицајцима који носе маске преко лица и гумене рукавице у контакту са избеглицама.
Убацују их у аутобусе око којих је полицијски кордон како би их пребацили до центара за регистрацију. Нешто даље група од стотинак миграната, очигледно нерадих да уђу у аутобус, седи збијена на земљи погледа упереног у полицајце који им блокирају пут. Иза њих су паркирана полицијска кола у којима полицајци ван дужности једу сендвиче.
Стотинак метара даље анархисти деле супу избеглицама.
На путу за Сегедин мигранти који нису ушли у камп вребају из жбуња. Иста сцена се понавља из вечери у вече — сачекају да прође полицијска патрола и онда претрчавају на другу страну, међу сунцокрете. Подухват је ризичан — исте вечери мађарски радио је јавио да је једног од њих прегазио аутомобил док је претрчавао.
У суседном селу наилазимо на групу младих Авганистанаца који ходају по киши. Један заостаје, ослања се о свог сапутника. Питају: „Колико има до Будимпеште?“
Свима је циљ да што пре изађу из Мађарске, јер ће се од 15. септембра према новом закону илегални улазак у земљу кажњавати затворском казном од три године.
