Судбина пенкала, за које је Ђелић, пре него што се вратио банкарском бизнису, причао да га чува за потписивање оног важнијег споразума, о чланству Србије у ЕУ, није позната. Али можда га Ђелић завешта неком будућем музеју евроинтеграција Србије, ако и када Србија, цела или окрњена, уђе у оно што тог лепог дана буде Европска унија.
Србија је још после петооктобарских промена улазак у ЕУ поставила као приоритет. Али да би ишао ка неком циљу мораш знати имаш ли снаге за то путешествије, коју цену мораш да платиш и шта те тамо чека. Засад знамо само да снаге имамо — прекалиле нас недаће и страдања деведесетих. Колико смо то платили и чиме ћемо још морати да платимо још нисмо свели рачун, а изгледа не знамо, или нећемо да знамо ни шта нас тамо чека.
Солунска агенда усвојена 2003. године током грчког председавања Унијом предвиђала је пријем земаља западног Балкана до 2014. године по принципу „регате“. Али Србију је на том путу кочио Хаг и тек након што је тадашња главна тужитељка Трибунала Карла дел Понте известила ЕУ да Србија поштује одлуке тог суда могао је бити потписан ССП. После награде у виду укидања визног режима 19. децембра 2009. године Србију су од статуса кандидата, међутим, делиле две ствари — хапшење преосталих хашких оптуженика и Косово, које је једнострано прогласило независност 17. фебруара 2008. године.
Ратко Младић је ухапшен 26. маја 2011, а убрзо, 20. јула исте године и последњи хашки бегунац Горан Хаџић. А после фијаска Србије пред Међународним судом правде који је пресудио да проглашење независности Косова не крши међународног право, као и резолуције коју је Србија заједно са ЕУ поднела Генералној скупштини УН (мењајући је у последњи час) а која је предвиђала преговоре Београда и Приштине, тај дијалог је отпочео 8. марта 2011. године. Уз посредство представника ЕУ Роберта Купера преговарали су тимови на челу са Борком Стефановићем и Едитом Тахири. Подршка кандидатури Србије од свих, тада 27 чланица Уније дата је 1. марта 2012. године након горког компромиса у дијалогу којим је Приштини омогућено регионално представљање уз фусноту, али и пошто је на инсистирање Румуније усаглашен записник о статусу влашке мањине у Србији.
Преговори са ЕУ су се даље преплитали са бриселским дијалогом у процесу „покретних мета“ — или, што би рекао Зоран Ђинђић, „гутања жаба“ — само још ово, и још оно. А ако је сарадња са Хагом била нужни обрачун са наслеђем 90-их, уступци Приштини објашњавани су потребом нормализације живота за Србе на КиМ и регионалном стабилношћу. Шлагворт је, после сваке етапе, био исти — преговори су били тешки, постигли смо највише што смо могли у задатим оквирима. Ко је постављао те оквире и зашто смо ми пристајали на њих никако да нам објасне. Али зато бисмо увек после почетне поруке — „е сада ће Србима бити боље“, убрзо сазнали да се споразум не спроводи или да га Приштина тумачи на своју руку, јачајући прерогативе независности. У међувремену, отварају се нове теме попут југа Србије, помирења схваћеног у кључу покајања Србије, захтева за усаглашавање са спољном политиком Брисела кад је реч о Русији…
Списак вероватно није коначан, будући да се отеже и са отварањем првих поглавља. А све у духу — сад ће, само што није, дали су реч, држимо их за реч. Наиме, не само да је одлуку о отварању поглавља Европски савет донео пре више од две године, на Видовдан 2013. године него се заборавља да је отварање прва два поглавља које нам обећавају ових дана — 32 и 35 (о финансијској контроли и Косову) тек почетак мукотрпног процеса. Колико тешког, говори искуство, рецимо, суседне Хрватске, којој је, и поред тога што је од остварења свог „тисућљетњег сна“ уживала подршку кључне чланице ЕУ, Немачке, али и Вашингтона, од статуса кандидата до чланства у ЕУ требало скоро осам година, од октобра 2005. до 1. јула 2013. године. До Солуна — три сомуна.
Најзад, остаје и питање каквој то породици жудимо да се прикључимо. Јер, како све очигледније и за Србију све болније демонстрирају и украјинска и мигрантска криза, у Европској унији су окрњени и европске вредности и јединство, а одлуке се често доносе уз суфлирање преко океана — у корист сопствене штете.
