Виц је кратка прича, досетка, шала која за циљ има да насмеје онога коме је намењена. Тако пише у (интернет) енциклопедији. А и сви то знамо. Ако пак виц има сазнајну вредност, онда није духовит, а није ни енциклопедија. Сазнајно из њега се искључиво односи на аутора и предочава његову ускост и однос према публици. Такви, наиме, публику сматрају лаком.
Нема потребе да напомињемо како је језик на простору бивше Југославије посебно богат правим вицевима и да вас подсећамо да су Мујо, Суљо и Фата, те Хусо, Хасо и Перица најдоминантнији ликови.
Хрватски премијер Зоран Милановић је пре два дана подсетио на виц који — пошто ви нисте лака публика, а ни овај портал није лако штиво — нећемо препричавати. Само ћемо, ради појашњења, сугерисати да се ради о досетки из групе „сазнајних“ која има елементе расизма јер говори о вршењу мале нужде белаца са биоскопског балкона док су у партеру људи црне боје коже. Поента тог „вица“, дакле оно што би као требало да буде смешно, је реченица коју изговара гледалац из партера: „Шарај мало, брате“.
Е баш ову реченицу и ову поенту је изрекао хрватски премијер обраћајући се свом српском колеги, а све поводом избегличке кризе и тражења решења за масован број људи који преко Србије улазе у Хрватску.
Људи нису роба, а ни месо
„Србију не прозивам, али могу им поручити мало да снизе тон и што би се рекло у оном вицу: Шарај мало, брате. Шарај мало. Дакле, шаљи мало то горе и у Мађарску, Румунију, Хрватску, ми ћемо мало на све стране, па ћемо сутра онда у Бриселу, али тамо неће бити Вучића и екипе, разговарати како да ствар решимо на извору, а то су Турска и Грчка“, рекао је самозадовољни Зоран Милановић.
Цитирани речник није својствен премијеру било које државе, па Александар Вучић није себи допустио да полемише са оваквим опаскама, а то је веома видљиво одбио и министар иностраних послова Ивица Дачић. Овај потоњи је имао само сувислу опаску: То је локални фрајер.
Дакле, (нехатно) расистичке изјаве и третирање избеглица као робе није дозвољено ни у кафани, а не у високој политици и међународним односима. „Шаљи ТО, мало горе“. Па нису људи роба господине Милановићу, па да буду ТО. А нису ни месо.
Међутим, очито да хрватски премијер сматра како је овакав речник дозвољен у унутрашњој политици Хрватске којој за два месеца (највероватније, пошто још званично нису расписани) предстоје парламентарни избори. Зато Милановић ради све како би постао већи ХДЗ-овац од Томислава Карамарка, председника ХДЗ-а. Али, авај, сви ми знамо да копија никако не може бити боља од оригинала. Знао би то и Милановић кад не би игнорисао оно што му поручују бројеви са недавно одржаних хрватских председничких избора.
Иако и Милановић и његова Социјалдемократска партија важе за умерену страну медаље хрватске политичке сцене, он се у поменутој председничкој кампањи надавао онолико изјава које је требало да га учине симпатичнијим домољубном националном телу, а фактички је изгубио део свог бирачког тела. И изборе. И кандидата који је потом основао сопствену партију.
Као откачени топ
Тада је, подсетимо, хвалио „олујног“ генерала Анта Готовину. А последњих дана као да му је једини посао да смисли и у камеру каже што смешнију (не духовитију, него што смешнију) и што недипломатскију изјаву.
Колико јуче је имао још једну у којој је рекао да Србија не може, чак и да хоће, никакве мере увести Хрватској, јер све што Србија направи или помисли да направи ради против ЕУ. Преведено, ово би требало да значи: Ми смо, бре, у ЕУ и може нам се шта хоћемо. Па то не би изговорио ни неки пијани навијач око стадиона Максимир после недавне победе Динама над Арсеналом, а не озбиљан човек и политичар. Чак ни тај навијач, ако држи до витештва, не би изговорио да су „најбучнији они који су обичан коридор“. Тај обични коридор, према Милановићу, очито је Србија.
Интенција хрватског премијера да речима понизи и омаловажи друге и тако истакне своје квалитете није новост. Крајем прошле недеље је исти човек Хрватску описао као орла, а Србију као муву.
Познат је стари енглески израз који каже „као откачен топ“. Наиме, метални масивни оновременски топови стајали су на палуби бродова и ако се деси да се откаче, а брод се на таласима љуља, онда та тешка скаламерија може да поломи брод. Зато се опис неког човека који изгледа „као откачени топ“ користи за људе који су деструктивни и аутодеструктивни. Дакле, опасни за околину, а још више за себе.
Милановићеве изјаве неће много наштетити Србији јер недуховитост, као и свака бољка, не бира — па јој се не ваља ругати. Али може и те како наштети себи. А он то све време ради. Константно човек пуца сам себи у колена мислећи да ће му то некако помоћи. Помоћи, међутим, никако нема, већ је резултат свега да је Милановић од Зорана стигао до Мујe. Или Хасe, свеједно.
