„Присталице сиријског председника Башара Асада виде у руском лидеру Владимиру Путину избавитеља Сирије од грађанског рата. Запад мисли супротно. То се не допада баш свим читаоцима ’Зидојче цајтунга‘“, пише лист, а потом наводи коментаре корисника поводом неколико чланака у вези сa могућим повећањем руског учешћа у сиријском конфликту, као и могућим заједничким акцијама Русије и САД у његовом решавању.
Читалац Бруно Фишер из Келна критикује један од чланака листа. Према његовом мишљењу, у схватању сиријског сукоба делују двојни стандарди: учешће Русије у догађајима на Блиском истоку сматра се неприхватљивим, док је учешће САД нешто сасвим друго.
Фишер поставља питање: у чему је смисао коалиције против Исламске државе ако су борци те организације успели, према његовим речима, уз помоћ неколико стотина људи да освоје тако велики град као што је Мосул. „Уместо да ради заједно с Путином, коалиција решава занимљив задатак — како да објасни збуњеној публици да Исламска држава досад није уништена иако се против ње (наводно) бори 30 процената планете“, наглашава читалац.
Ридигер Бергер из града Нојбиберг такође је критиковао један од чланака Зидојче цајтунга у којем Владимира Путина и Башара Асада називају „непредвидивим“. „Истина је управо супротна“, пише он. Бергер сматра да је очигледно да су за председнике обеју земаља најважнија питања безбедности. САД желе да ликвидирају Асадову владу, да Сирију претворе у свог вазала и да униште последњу руску базу у Средоземном мору. „Резултат таквог квази-рата САД биће уништење Сирије, али од каквог је то значаја? Последицама треба да се баве Европљани“, сматра Бергер.
Читалац Дитер Ајерман из града Милхајма сматра да је ситуација на Блиском истоку непосредно повезана са циљем Запада да дестабилизује Европу. „Понекад је корисно да се човек запита, како би схватио коме одговара следећа ситуација: дестабилизација Блиског истока и Либије уништавањем тамошњих режима, уз помоћ отворене лажи (оружје за масовно уништење у Ираку); дестабилизација Европе изнуђеним масовним пресељавањем милиона људи код нас; дестабилизација суседа Русије, уз масовно наоружавање услед ’агресије Москве‘; најзад, ембарго против Русије. Зар Путину?“, пише он.
Читаоци Доротеа и Манфред Сток из града Миндена у свом писму „Зидојче цајтунгу“ постављају питање због чега помоћ Владимира Путина у решавању иранског нуклеарног питања треба Западу, док се његов предлог за борбу против бораца Исламске државе оштро одбија. „Путин је, наравно, далеко од ’анђела мира‘, али ако се разматра питање са аспекта реалне политике, он би могао да постане део решења овог проблема“, сматрају они. Према њиховом мишљењу, након стабилизације, влада Башара Асада ипак треба да буде смењена, али мирним путем. Иза изјава у стилу „мир по Асадовим условима у Сирији није могућ“ крије се беспомоћна политика Запада, а посебно САД, као и савезника попут Турске и диктатура Персијског залива. „Промене кроз интеграције — ето алтернативе“, закључују ови читаоци.
