Вашингтон је готово до последњег дана изјављивао да је незаинтересован за сусрет, а западна штампа се својски трудила да овај сусрет прикаже као уступак, који тобоже руском лидеру чине САД.
Аналитичари, међутим, оцењују да је Путинов план о Сирији, који ће он изложити у УН, практично лишио америчку администрацију и последње шансе да се и даље претвара како су они „успешно изоловали“ Русију.
Односе двојице лидера неки медији описују као „захладнеле“, други као „заоштрене“, а трећи као „напете“.
Као одговор на недавну изјаву републиканског кандидата за председника САД, Доналда Трампа, да двојица лидера „мрзе“ један другог, Вашингтон изјављује да председници Русије и САД негују „пословне односе“, упркос разликама по украјинском питању.
Портпарол председника Русије Дмитриј Песков је изјавио да је Путин „увек отворен за дијалог, а посебно са својим колегом — председником Обамом“.
Раније је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров односе двојице председника описао као „прагматичне“.
Састанак у Њујорку биће седми разговор двојице лидера, а први који ће се одржати у САД.
Путин и Обама упознали су се у јулу 2009. године, пола године након што је Обама стао на чело САД. Путин је у то време био премијер, а Дмитриј Медведев председник.
Уочи свог првог званичног путовања у Русију, Обама је рекао да је успоставио добре односе са Медведевим, а да „Путин стоји једном ногом у прошлости, а другом у садашњости“.
На oвај, помало недипломатски гест врло брзо је стигао и одговор: „Наш народ каже — не може се стајати у раскораку (или седети на две столице)“, поручио је Путин Обами и додао: „Уосталом, срешћемо се, поразговараћемо“.
Следећи пут срели су се три године касније, у Лос Кабосу у Мексику, на маргинама самита „велике двадесеторке“. Био је то први сусрет у статусу председника. Разговор је трајао два сата, али већ тада, тврде упућени, Путин није гајио никакве илузије по питању односа Вашингтона према њему лично, а такође ни према Американцима као партнерима са којима може да се договора о кључним питањима.
Ствари су истеране „на чистац“ још 2011, када је у Москву дошао Обамин заменик Бајден да „препоручи“ Путину да се не кандидује за председника Русије, а врло брзо после тога САД нису одржале реч дату председнику Медведеву — не почињати војну операцију у Либији без консултација са Москвом. Епилог је познат — Гадафи је убијен, Либија је разрушена…
Трећи сусрет двојице лидера догодио се 2013. године на самиту „велике осморке“, на језеру Лох Ерн у Северној Ирској. Тај разговор је био последњи званични састанак, организован по протоколу, што подразумева одвојене разговоре лидера са позирањем фоторепортерима.
Након тога односи двеју земаља су се погоршавали: уследио је случај „Сноуден“, затим Сирија, Украјина, Крим… Јаз се продубљивао.
Сви следећи сусрети двојице председника дешавали су се на маргинама самита или су били „случајни“, попут оног у Нормандији. Одржавали су се ван видокруга медија и без најава. Најчешће су то били кратки, готово успутни разговори, који су трајали 10-20 минута.
Последњи пут Путин и Обама су се накратко видели у новембру прошле године, на самиту Азијско-пацифичког форума у Пекингу. Један високи амерички званичник тада је рекао да су се двојица лидера, чији су односи погоршани због украјинске кризе, накратко срела и да „нису имала времена начети проблеме“.
Убрзо након тога, Обама је одбацио писања штампе да је Путин „шаховски мајстор који је надиграо Запад“ и њега лично.
Сада двојица светских лидера у Њујорку настављају своју партију шаха. Остаје да се види какве ће потезе, након састанка са Путином, повлачити „велемајстор“ Обама и у којој мери је он, као добитник Нобелове награде за мир, спреман да се бори за мир и регулисање ситуације на Блиском истоку.
Аналитичари оцењују да један разговор није довољан да ублажи дубоко усађене сумње, поврати пољуљано поверење и донесе конкретне резултате у блиској будућности, али истичу да би овај сусрет требао да покрене трајни дијалог између двојице лидера и две суперсиле.
