Путин сматра да је „огромна грешка“ да се у борбу против Исламске државе не укључи сиријски режим, чија војска се, поред Курда, једина супротставља терористичкој организацији. Обама је остао при томе да неће да сарађује са сиријским председником Башаром ел Асадом, кога је назвао „тиранином који мора да оде“.
Али упркос разилажењу око Асадове улоге, Москва и Вашингтон су показали вољу да пронађу заједничку политичку стратегију у Сирији. То је било јасно након састанка Путина и Обаме на маргинама скупа у УН, који је трајао пуних сто минута, пола сата дуже него што је предвиђено.
Неки „основни принципи“ око којих ће се даље развијати дијалог Москве и Вашингтона су установљени. „Постигнут је договор да Сирија треба да буде уједињена и јединствена земља, да треба да буде секуларна, да Исламска држава мора да се сузбије и да је потребна уређена транзиција“, објаснио је након скупа амерички државни секретар Џон Кери.
Стратешки интереси Вашингтона и Москве у Сирији су различити, али имају заједнички циљ — сузбијање Исламске државе. Након што је Москва изненадила Вашингтон слањем војне помоћи у Сирију, САД су тражиле договор на војном нивоу и постале су отвореније за политичко решење. Путин је рекао Обами да није реална идеја о заједничкој команди снага које се боре против Исламске државе, као и да активности на терену и ваздушне ударе треба усагласити са локалним снагама. Обама је говорио о „управљању транзицијом“ у Сирији, што је у америчкој интерпретацији процес уклањања Асада са власти. Русија се не слаже са оваквим исходом а садашњи преговори указују да је Запад спреман да Асад остане на власти у овом транзиционом периоду. О тој могућности је уочи скупа у УН говорио британски премијер Дејвид Камерон. Само још Париз има тврду позицију коју није мењао од тренутка кад је одлучио да прекине све везе са Сиријом, чак и тајне канале који готово увек остају отворени као могућност да се поново отвори простор за дипломатију уколико се околности промене. Немачка никада није затворила ове канале, њене тајне службе нису прекидале контакт са сиријским властима, због чега канцеларка Ангела Меркел има већи маневарски простор од Франсоа Оланда. Меркел је зато, у духу промењене позиције Запада, изјавила уочи скупа у УН да треба са свима разговарати, па и са Асадом, иако је искључила могућност војне коалиције са сиријским режимом. Москва и Вашингтон су потребни једно другом у Сирији, у којој желе да избегну отворени сукоб. До каквог решења ће доћи још није јасно, али то не зависи само од њих, већ и од Ирана и сунитских земаља, без којих ово решење није могуће.
