Чињеница да је политика Запада према Сирији претрпела фијаско толико је очигледна да јој више није потребно никакво образложење. Док десетине хиљада очајних Сиријаца чека пред капијама Европе, западни политичари суочавају се са последицама неуспеха у окончању сукоба који је до сада однео 250.000 живота и због кога је расељено 11 милиона људи.
Усред тог хаоса, на маргинама заседања Генералне скупштине УН у Њујорку, сусрет председника Русије и САД, Барака Обаме и Владимира Путина, дао је нову наду да ће демократски свет изаћи уједињен у борби против Исламске државе.
До сусрета двојице председника, западноевропски и амерички политичари према сиријској кризи односили су се, у најмању руку иреално, одбијајући сваку сарадњу са легитимном сиријском владом. Последњих месеци и дана америчка политика према Сирији претрпела је потпуни фијаско. Након прве серије програма „Опреми и обучи“, сиријски побуњеници који су прошли кроз њега киднаповани су, убијени или су побегли пред Ал Каидиним борцима крајем јула, док је пре неколико дана друга група поражена, изгубила је половину возила и четвртину муниције.
Са друге стране, Москва је помогла легитимну сиријску владу са, како наводи Амерички независни Брукингс институт, најмање 28 авиона и хеликоптера и десетинама тенкова и ракетних и противавионских система.
Чудни су путеви Господњи, никада не знамо куда воде, гласи пословица. Уместо стварања светске државе, „калифата“, засноване на извитопереној верзији ислама, Исламска држава, парадоксално, можда може постати уједињујући фактор који ће повезати Запад и Русију поново, после неколико година трвења и тензија.
„На једном нивоу непријатељства са западним светом, ИД га уједињује са Русијом, али не може се рећи да је то право савезништво“, сматра аналитичар Драгомир Анђелковић.
„ИД и екстремни исламизам у великој мери су производи западне политике, тако што је Америка интервенисала у многим арапским земљама и тамо направила хаос, из чега је произашао отпор тој врсти неоколонијалне доминације“, рекао је он.
Са друге стране, западне државе, пре свега Америка и Британија шуровале су са исламистичким фундаменталистима, па се може говорити и о евроатлантском исламу, односно о неким исламистичким структурама које су Запад и њихови савезници, пре свега Саудијска Арабија, спонзорисали како би за њих обавили одређене геополитичке задатке, сматра Анђелковић.
„Многе од тих терористичких организација исувише су ојачале и као бумеранг враћају се самом Западу. У овим околностима Запад, односно Америка, може да се приволи некој врсти савезништва са Русијом како би се обуздала исламистичка опасност“, каже Анђелковић.
Дугорочно, не треба очекивати да ће Запад променити стратегију и тактику. Могуће је очекивати да се привремено савезништво са Русијом поново претвори у непријатељство, закључује Анђелковић.
Руска процена да је Исламска држава фактор опасности, не само по регион Блиског истока већ и по читав свет је добра, сматра професор на Факултету политичких наука у Београду, Драган Симеуновић. Да је потез Русије прави, види се и по позитивном одговору САД, додаје Симеуновић.
„Без обзира на крупне несугласице око судбине Асада, које ће се ипак моћи решити, мислим да је Русија урадила прави спољнополитички крупан потез, који ће омогућити да се разговара и о другим стварима. Али то не значи да ће Русија и САД аутоматски пасти у загрљај једни другима“, каже Симеуновић.
За свет је добро ако САД и Русија сарађују, закључује Симеуновић. Остаје да се види да ли ће та сарадња бити ограничена само на регион Блиског истока, или ће она бити проширена и даље.
