„Да ли макар сада схватате шта сте направили?“, рекао је Владимир Путин, председник Русије, за говорницом Уједињених нација пре неколико дана.
Агресивна спољна интервенција оних које Путин означава као извознике друштвених експеримената и такозваних демократских револуција довела је до тога да су, уместо реформи, државне институције, па и сам начин живота, уништени без икаквог зазора. Уместо победе демократије и напретка — прецизирао је руски председник — добили су насиље, сиромаштво, социјалну катастрофу, а људска права, укључујући право на живот, нимало се не поштују.
„Плашим се, међутим, да ће то остати пуко питање, зато што од политике у чијој су основи самоувереност, убеђеност у сопствену изузетност и некажњивост, још увек нису одустали“, констатовао је, као одговор, Путин већ у наредној реченици.
Меморандум о слободи
Да је говор руског председника у УН својеврсни меморандум о слободи, трактат о миру или „Путиново упозорење“ потврђује и став Си-Ен-Ена и „Тајма“, угледних америчких медија.
„Путин је предложио побуну против глобалне доминације САД и показао намеру да жели да од САД преузме контролу над коалицијом која се бори против Исламске државе“, кажу са Си-Ен-Ена. Са писањем „Тајма“ можемо да се сагласимо још више, јер је тачно кад кажу да је од почетка сиријског конфликта 2011. Путин више пута упозоравао Запад о неодрживости подршке сиријским устаницима против Башара ел Асада, а „последње две године хаоса и крвопролића само потврђују речи руског председника“.
Геополитичка слика од јуче, дефинитивно, није иста. Десио се глобални тектонски поремећај, али такав да ће од њега свима бити боље. Свет је враћен у лежиште.
Глобални ослонац на две ноге
Једнополарна доминација суштински не постоји последњих неколико година, али је јучерашња руска интервенција у Сирији то и практично показала. Успостављање глобалног ослонца на две најчвршће ноге почело је руским стопирањем насилног свргавања сиријског председника Башара ел Асада, а комплетирано је првом бомбом која је из руских авиона испуштена на положаје терористичке организације Исламска држава. Све се, упрошћено речено, одиграло од Асада до Асада.
„Сви ми знамо да је по завршетку Хладног рата — и сви други то знају — у свету настао један центар доминације. И тада су они који су се нашли на врху те пирамиде дошли у искушење да помисле да, ако су они тако јаки и изузетни, најбоље знају шта треба радити. Па према томе, не треба се обазирати ни на Уједињене нације, које често, уместо да аутоматски озаконе потребну одлуку, само сметају, како код нас кажу, ’петљају се око ногу’“, подвукао је руски председник Путин у говору у УН.
Јачање Уједињених нација
Покушаје да се уздрма ауторитет и легитимност УН, истакао је, сматрамо крајње опасним. „То може да доведе до рушења читаве архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег“, устврдио је Путин.
Међутим, поменута архитектура међународних односа је јуче армирана. Сад више ништа није исто јер у последњих 15 година, а можда чак и од пада Берлинског зида, није било већег и дугорочно важнијег догађаја.
Ако руску интервенцију против терориста у Сирији подржава Израел, ако је као закониту сматра Иран, прећутно подржава Египат, позитивно оцењује Ирак и ако НАТО саопшти да она не мора да буде у конфликту с напорима коалиције коју предводе САД — онда то дефинитивно значи да се Русија (више него) вратила.
Споразума о нуклеарном програму Ирана не би било без званичне Москве. Британске резолуције о Сребреници би пак било да није било званичне Москве. А очување државности Сирије пред најездом терориста само је последњи у низу доказа успешне доктрине Москве. Војна интервенција у Сирији, дакле, није војна већ најновија дипломатска победа Русије.
Кад већ говоримо о доктрини, оно што је посебно упечатљиво је инсистирање Владимира Путина на организацији УН и на враћању постулатима на којима је основана. Занимљиво је да руски председник државе и политичаре са Запада сваки пут ословљава са — партнери. Такође, Путин је после састанка са америчким председником Бараком Обамом посебно истакао да није тачно да нису разговарали две године.
„Ми смо све време били у контакту. Контакт је постојао и никад се није прекидао“, био је јасан руски председник.
Дакле, уз све успехе које његова администрација постиже последњих година, руски председник упадљиво инсистира на контакту, сарадњи и компромису. Неће ни речима ни делима да оде у крајност коју је замерао другима. И то неће баш сад кад то највише може. Ма шта о томе мислили они који се поломише да анализирају говор тела двојице државника у Њујорку.
