Учешће Војно-ваздушних снага Русије у гађању позиција терористичких организација у Сирији изазвало је нови талас демонизације руских масовних медија, посебно оних који се обраћају иностраној публици. Буквално неколико минута после завршетка руских напада западни медији почели су да извештавају о томе да руски авиони ударају по „умереној“ сиријској опозицији.
Бабич прича како је током разговора у програму Би-Би-Сија, ујутру након првог бомбардовања, питао бившег шефа британског Форин офиса Малколма Рифкинда због чега су британска телевизија и штампа уверени да руски удари нису дотакли позиције Исламске државе и зар не би требало обратити пажњу и на руска саопштења о овој теми. Рифкинд је на то питање одговорио:
„Руски удари на градове Хама и Хомс, у којима терориста нема, неспорна су чињеница, јер о њима извештава слободна британска штампа, а руска штампа коју контролише Кремљ, наравно, такве информације једноставно не може да саопшти“.
„Дакле, овако: ми смо у праву зато што смо то ми, а ви нисте у праву, јер сте то ви. Ви сте у Москви, значи – контролише вас Кремљ. Све у свему западни медији су се на тему ’Можда Русија поступа правилно?‘ двоумили врло кратко, свега неколико сати. (У првим сатима после удара са Запада су се чули оптимистични гласови: предлагали су да се размотри руско учешће у сиријском сукобу пре свега као напад на Исламску државу). Веома брзо западни медији су се вратили уобичајеној антируској рутини“, истиче Бабич.
Убрзо су се информације о „цивилним жртвама“, наводној последици руских ваздушних напада, могле чути као питања на конференцији за новинаре руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова. Оне су навођене као чињенице само због тога што су, према речима новинара који су постављали питања, пренете у бројним медијима, наводи аналитичар Спутњика.
Лавров је одбио да верује у ове „чињенице“, подсетивши да су у најгорој фази сукоба у Украјини западни медији били принуђени да се извине због сличних саопштења о „руским нападима“ на украјинске циљеве за која се испоставило да су лажна.
„Овде би могле да се додају и ’ударне вести‘ ’Њујорк тајмса‘ о томе да је руска војска кренула у офанзиву на Украјину са територије Крима (са једва приметним позивањем на украјинске власти на крају текста), као и приче о томе да су жртве пожара у Одеси 2. маја 2014. године извршиле ’колективно самоубиство‘ или чак прве напале своје убице“, наводи Бабич.
„Западни медији који извештавају о међународним темама развијају се по законима друштва спектакла — они се из петних жила труде да својим гледаоцима и читаоцима понуде што ’ватренији‘ шоу са најинтригантнијим могућим (мада виралним и готово увек лошим) насловима. Улога главног злотвора, чије намере читалац треба да погоди, традиционално је намењена председнику Владимиру Путину“, пише аналитичар Спутњика.
„Друштво спектакла суди о политичарима по законима спектакла. Испада да у Москви не мисле о милионима својих сународника под новим кијевским режимом и о погибији хиљада људи у Донбасу. Мисле да нам је стало само до наводне нове улоге Путина. За западно друштво (друштво спектакла) овакво виђење ситуације је логично, јер су у њему сви људи глумци, позвани да се ’продају‘ што је могуће скупље“, каже Бабич.
Уосталом, неки од аутора текстова ове врсте не крију да је за њих то питање информационог рата, односно борбе „против руске пропаганде“, због чега су спремни на сва средства, сматра аналитичар Спутњика.
„Западног гледаоца не покушавају да заштите од пропаганде. Њега полако, али сигурно одучавају од било каквих информација која противрече доминантном мишљењу, по правилу подударном са мишљењем власти“, закључује Бабич.
