Сиријска опсерваторија за замајавање и људска права

Већ годинама, већина западних медија — између осталих и Си-Ен-Ен, Ал Џазира, лондонски Гардијан — због ризика које са собом носи слање „живих“ извештача у ратну зону у Сирији, ослања се на такозване „изворе са терена“, активисте и волонтере који већ живе у ратној зони, па им извештавање дође као додатна активност.

Нико се не пита да ли је тачно оно што јавља

Ти активисти, наравно, што је принцип опробан у многим кризним подручјима у свету, не комуницирају са медијима директно, већ са невладином организацијом која у земљи која је предмет интересовања медија има своју „испоставу“ — она их организује, прикупља податке о дешавањима у различитим областима и од тих података производи вести.

Сви поменути медији, што примећују готово сви који се баве новинарством, а вероватно и многи читаоци и слушаоци, када је реч о Сирији најчешће цитирају само један извор вести са терена. Тај извор зове се Сиријска опсерваторија за људска права чије је, како се у бројним вестима наводи, седиште у Лондону.

Вести које Опсерваторија пласира — по инерцији — преносе и сви српски медији, и до сада нико није поставио питање веродостојности информација које из те организације стижу.

Међутим, од почетка руске војне акције у Сирији, Опсерваторија је светским агенцијама доставила неколико, у најмању руку контроверзних извештаја о нападима руске авијације и о жртвама, па су репортери телевизије Раша тудеј решили да истраже ко стоји иза Сиријске опсерваторије за људска права, где се она налази, колико људи у њој ради и каквом мрежом активиста на терену у Сирији располаже.

Резултати истраге били су изненађујући.

Сиријска опсерваторија за људска права је невладина организација. Основана је у мају 2006. године. Медијима широм света путем свог интернет портала бесплатно доставља вести из свих делова Сирије, где се, како се наводи у опису посла којим се бави, на терену налази велики број активиста који јој свакодневно различитим каналима дојављују каква је ситуација у одређеном граду или делу Сирије.

У свим вестима које овај алтернативни медиј „емитује“ на интернету и друштвеним мрежама, наводи се да је седиште организације у Лондону, па је новинар и публициста Нимрод Камерм у жељи да поразговара са људима који тамо раде кренуо у потрагу по британској престоници.

Међутим, дошао је до занимљивих сазнања — након неколико дана трагања, схвативши да Опсерваторији у британској престоници нема ни трага ни гласа, пратећи јавно доступне податке са интернета запутио се у Ковентри, индустријски град у централној Енглеској.

Лична организација „кућног типа“

„Да ли бисте икада помислили да је Ковентри место одакле се читавом свету емитују вести из Сирије? Човек по имену Рами Абдул Рахман је сиријски имигрант који већ годинама живи у Британији. Основао је невладину организацију, назвао ју је Опсерваторија за људска права и покренуо њен, по мом мишљењу, веома опскуран веб-сајт. На њему је, између осталог, недавно објављена вест да је руски авион у Сирији током једног ваздушног напада убио 30 људи. Нигде није било наведено који авион је био у питању, већ само које су локације гађане, а на арапској верзији сајта Опсерваторије објављена је потпуно идентична вест — али нигде ни трага од Руса, већ је за напад окривљена сиријска војска!“, каже Нимрод.

Иако Опсерваторија тврди да има људе на терену који посматрају ситуацију, испоставља се да они махом не успевају да „осмотре“ било шта.

„Мој утисак је да овај човек, Рами Абдул Рахман, седи у својој трособној кући у Ковентрију и тамо измишља вести о жртвама и бомбашким нападима у Сирији — као и да заиста, заиста мрзи сиријског председника Башара ел Асада“, наводи Камер.

Сиријска опсерваторија за људска права је заправо само један „опсерватор“ — човек који се све време налази у Великој Британији и који је, по свему судећи, уједно и њен једини запослени. На позиве Нимрода Камера прво није одговарао, а потом се ипак јавио и вербално га напао када је чуо да се налази испред његове куће у Ковентрију.

Тада му је признао да ради потпуно сам, да Опсерваторија није никаква медијска организација, већ његова лична, да живи за женом и ћерком у кући из које ради и да му многи раде о глави, па је зато побегао — ни мање ни више него у Казахстан, и стога не може да даје интервјуе.

Међутим, репортер Раша тудеја Иља Петренко није био лењ, па је сео у авион и отишао право тамо — у Казахстан.

„Једино што смо унапред знали било је да је Рами Абдул Рахман напустио Велику Британију и отишао у Казахстан. Дакле, као да је пропао у земљу. Међутим, када смо мало истражили читаву ствар и схватили да су се на исто место у исто време упутили и неки виђенији чланови сиријске опозиције, постало је јасније да је посреди нека конференција, на којој су се окупили противници Башара ел Асада. Одржавала се у једном од луксузнијих хотела у Казахстану. Отишли смо тамо и затекли га у холу како безбрижно ћаска са ’колегама‘. Испрва је покушао да нас избегне, али смо након неколико сати жучне расправе, и његовог паничног окретања више бројева телефона, викања у слушалицу и презнојавања, коначно добили пристанак за интервју и отпочели разговор…“, прича Иља Петренко.

Ја сам сам, радим сам

Иља: „Дакле, шта је заправо Сиријска опсерваторија за људска права?“

Рами: „Нападају нас јер говоримо истину о ономе што се дешава у Сирији. Али истину као да нико не жели да чује.“

Иља: „Али, да ли познајете људе са којима радите, оне који су на терену? Оне за које кажете да их има на стотине? Да ли их познајете лично, да ли можете свима да верујете?“

Рами: „Све активисте познајем.“

Иља: „Све их знате лично? Стварно? А кад сте последњи пут били у Сирији?“

Рами: Па… то је било две хиљадите године. Али познајем те активисте преко својих пријатеља у Сирији. Организација прима нове људе након полугодишњих строгих тестирања. Кандидат мора да буде упознат са организацијом и неко мора да га познаје лично. И он мора да има врло развијене личне контакте на терену…“

Иља: „Добро, ви сте медијска организација…“

Рами: „Нисмо ми никаква медијска организација, ја сам сâм. Радим сам. Радим од куће. Није у питању никаква медијска организација! Немам ја ништа у тој кући, ту су ми само жена и ћерка. А мене покушавају и да убију!“

Дакле, Рами Абдул Рахман, већ годинама главни извор информација из Сирије за западне медије, у тој земљи није био пуних петнаест година, нема сараднике, не познаје лично људе који му „дотурају информације“ и објављује вести у зависности од „потреба“ својих читалаца, или налогодаваца.

Изгледа да је оно што „активисте на терену“, са којима наводно ради и ако уопште постоје, чини кредибилним изворима информација јесте само то што им он лично — из неког разлога — верује, каже Нимрод Камер:

„Једини разлог због ког је Рахман пристао да уопште разговара са мном је зато што се уплашио. Стајао сам му испред куће. У Казахстану није био јер му је живот био у опасности, него на конференцији у скупом хотелу. Мислим да када имате медијску организацију овог типа, требало би ваљда да будете увек спремни за разговор с новинарима и сарадњу с другим медијима… Али то изгледа не важи за конспиративног Рамија. У сваком случају, ја сам се у Ковентрију супер провео, а верујем да исто важи и за Иљу“, закључује познати новинар и публициста.