Милиони дечака широм СССР–а су давних 60–их и 70–их година прошлог века, гледајући „Чингачкука“ и „Синове Велике Медведице“, једне од најпопуларнијих филмова у којима је главне јунаке играо Митић, правили себи лукове и стреле и стављали пера у косу замишљајући да су и они праве индијанске поглавице.
Митић, који данас живи у Берлину, допутовао је у Москву да посети фестивал народа Северне Америке „Типифест“. Каже да је на овај фестивал позван као почасни гост и већ четврти пут са задовољством долази да учествује у фестивалским активностима у улози индијанског поглавице.
Како сте постали најпознатији Индијанац у Источној Немачкој и СССР–у?
— То је била случајност. У то време био сам студент и зарађивао сам тако што сам глумио епизодне улоге у филмовима. Међутим, једном приликом добио сам позив из „Југославија филма“ и тада су ми рекли да је једна филмска екипа из Немачке, видевши моју фотографију, заинтересована да се сретне са мном. Питали су ме на немачком умем ли да јашем коња, а ја сам им одговорио да умем да се одржим у седлу. Они су били изненађени да уопште говорим немачки, а то је зато што сам у школи учио и немачки и руски. Режисер је истог тренутка викнуо: „То је наш Токеј Ито (главни јунак филма Синови Велике Медведице), то је он!“ Нисам смео да пропустим овакву прилику.
Да ли сте се двоумили да ли да прихватите улогу?
— Ја сам мислио да ће то бити само један филм, међутим све се потом десило другачије него што сам планирао. Од 17 милиона људи колико је живело у Источној Немачкој, филм је видело њих 10. Након тога сам снимио још 11 филмова у којима сам такође играо Индијанце. Све сам радио без каскадера, то је гледаоцима уливало поверење да је мој јунак реалан.
Да ли вам је у Источној Немачкој било лако да живите и радите?
— Да, поприлично. Данас већ бива различито, неко време се лако живи, а неко и не баш.
Како сте Ви доживели рушење Берлинског зида?
— За грађане Немачке то је било јако добро. А ми глумци смо чекали да видимо шта ће се десити. Ја сам имао прилично леп и нормалан живот. Глумио сам у филмовима, у позориштима, а у то време сам већ 15 година играо Винету у Хамбургу. Једном Индијанац — заувек Индијанац. Али сам зато у сваком филму играо другачијег Индијанца, то су заправо све биле различите улоге.
Ваши јунаци су увек били храбри и слободни?
— Да, наравно, па и ја сам био на страни Индијанаца. Филмови у којима сам глумио, са историјске тачке били су добри филмови о томе шта се дешавало са тим народом. У једном интервјуу, док је САД бомбардовао Ирак, рекао сам да Американци раде све то јер још увек нису сви Индијанци широм света стављени у резерват. Американци једноставно настављају да спроводе своју политику.
Погледајте сами како се то догодило. На територији Америке, где су живели Индијанци, буктао је европски рат. Нико тада није питао Индијанце са ким би они желели да буду. А они су само хтели да сачувају своју земљу. Они су своју земљу сматрали својом мајком и имали су пуно право на њу.
Земља је мајка свима нама, треба је чувати и оставити поколењима која тек треба да се роде.
Тренутно у Немачкој има јако пуно миграната из Сирије, Ирака… Људи им пружају помоћ, власт смишља како да реши тај проблем. А ко је те људе претворио у мигранте? Они су некад нормално живели, имали су кућу, породицу, земљу, а сада немају ништа. Сви размишљају само како да излече последице, а нико не гледа који је разлог тих дешавања.
Да ли Ви подржавате прихватање миграната у Немачкој?
— Немачка подржава, а ја сматрам да ће то прерасти у проблем. Пре неки дан читао сам у швајцарским новинама да су за насталу ситуацију са мигрантима криви Американци, да би Европи било теже да живи. Коме треба веровати?
Неки причају да су због ваших филмова Индијанци дигли устанак (инцидент у Вундед-Ни у држави Јужној Дакоти 1973. године)?
— Мислим да преувеличавају. Не верујем да је тако нешто могуће.
Да ли Ви себе сматрате југословенским или немачким глумцем?
— Ја сам се родио у Југославији, а глумио у Немачкој. Ја за себе мислим да сам грађанин света.
