Петнаест година после револуције 5. октобра, кад се о подоста ствари може рећи „све је исто, само њега нема“ — Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића се вратила међу грађане Србије. Аутобиографским романом у два тома који је издала компанија „Новости“, она је опет вест и опет изазива полемике. Одмах да вам кажемо, аутор овог текста није нити ће читати поменуто штиво. То је вапај стомака и молба украдене младости, а младост се мора поштовати.
Али, то никако не значи да смо против штампања ове књиге, против њене дистрибуције и рекламе. Наиме, на становишту смо да је забрањивање или спаљивање књига један од највећих злочина према човечанству. И истини.
Ако нас је историја, да се позовемо на чувени цитат из филмске трилогије „Кум“, научила да свако може бити убијен, онда вам тврдимо да нам историја људске цивилизације свакодневно показује да нико и никад није успео да убије истину. Зато, понављамо, нека се Мира писањем вратила, нека је књига издата — па ко хоће да је купи нека купи. А може и да је чита.
Није Вучић штампао Миру
Радивој Цветићанин, коментатор дневника Данас, бивши амбасадор, али и бивши комуниста, књигу је купио, прочитао је и написао је текст. Чињеница да посвећује велики уводни део текста правдању зашто је купио и читао књигу, па још зашто то јавно и признаје, говори о (оправданом) бесу грађана који према госпођи Марковић и даље у Србији траје.
Оно са чиме, у поменутом коментару, не можемо да се сагласимо јесте сугестија да је публиковање биографије Мирјане Марковић урађено са зеленим светлом из Немањине. Хоће се рећи, Влада Србије је дала одобрење за издавачки потез „Вечерњих новости“. То што држава Србија има право управљања у „Вечерњим новостима“ олако се претвара у — држава издала књигу. Не. Није Вучић штампао Миру.
Господо, да ли смо хтели демократију? Јесмо. Па ево нам је. Али очито да велики део српског друштва сматра да демократија треба да буде за „нас“, а изузеци за друге, односно за „њих“. Никако. Иста правила морају да важе за све.
На пример, по чему се — ако гледамо издавачки подухват — разликују књиге историчарке Латинке Перовић и Мирјане Марковић? Не би требало ни по чему. „Доминантна и нежељена елита“ госпође Перовић је њено виђене људи и њихових дела, једнако као што је „Било је то овако“ госпође Марковић њено виђење људи и њихових дела. И једна и друга ауторка пледирају да је њихово писаније апсолутна истина, али ове књиге никако нису апсолутна истина. Међутим, ове даме на то имају право. Као што издавачи имају право да их објаве. Све остало је на читаоцима. И све другачије није демократија.
Примери лоше праксе
Има још примера неселективне примене демократије. Тако је било и са питањем: Зашто Рељић (Слободан) и Врзић (Никола) у НИН–у пишу о „трећем метку“ приликом реконструкције убиства премијера Зорана Ђинђића. Онда скоро и: зашто, бре, и ко је допустио Николи Врзићу и Милану Веруовићу да издају и књигу о свему овоме.
Пре три недеље је изашла и књига „Свака част Вучићу“, збирка цитата Александра Вучића, коју је приредио новинар Славиша Лекић. Велики број књижара је одбио да исту дистрибуира. Не, није им Вучић рекао да не дистрибуирају Лекића. Уверени смо у то. Бојкот ове књиге је несхватање демократије од стране књижара. „Ко зна, можда ће да нас кошта. А ако некоме треба да се замеримо, боље је то да урадимо Лекићу“, погрешно је, претпостављамо, резоновала већина њих. Јадно. Замислите, издајете књиге, а немате свест о слободи. Колико је то поразна чињеница.
Истина се брани сама
Да се вратимо на Миру. Најчешћа питања упућена Ратку Дмитровићу, директору компаније „Новости“ била су сведена у једно: зашто издаје књигу особе која је на српској потерници? Преведено, ово питање је могло да буде формулисано и: зашто пуштате Миру да каже своју верзију истине? Добро, господо, а зашто да јој ускраћује то право?
Па зар се и 15 година после плашимо Мире? Шта ће то њена књига променити? Ништа господо, верујте ништа. То је она иста Мира. Па и фотографија на корицама је иста. Али, околности нису исте. Нема њеног апарата. Опустите се. Она ће можда зарадити неки динар, а можда нешто зараде и „Вечерње новости“. И то је све.
Међутим, чак и да Мирина казивања нешто промене, то само и једино може да значи пораз свих нас. Ако ће госпођа у годинама помоћу неког сладуњавог штива да баци на колена Србију и њено друштво, онда је Србија, грађена последњих 15 година, толико крхка да и треба да буде бачена не на колена, већ на сметлиште. А ако је све тако, онда су за то су криве све власти, сви опозиционари, сви интелектуалци и поготову сви уредници од 2000. године до данас.
Ако је та идеологија побеђена, а побеђена је, чему онда страх?
